Leto u doba panike

Pokušavam da živim u trenutku. I to ne sledeći filozofiju prema kojoj je istinit samo minut, sekund, milisekund koji proživljavamo baš sad, dok prošlost i budućnost pripadaju nekoj metafizičkoj ravni. Ne, ne idem tako daleko, moji su motivi vrlo prizemni. Želim da sakupim i sačuvam toplotu od koje mi u ovom, čak ovom konkretnom danu, gore misli.

Prži me sunce i ja se trudim da zapamtim kako izgleda kad je vrućina nepodnošljiva, kad je jedina potreba ili bar osnovna potreba da pobegnem sa sunca. Možda nepotrebno maltretiram sebe, ipak, to smatram veoma korisnim.

Kad sunce zađe, dođe decembar, pa januar, pa strašni februar tokom kog mi se obično učini da nikad neće ozeleneti drvo i da bi garderobu kratkih rukava trebalo da bacim u đubre, kad se čak zbunim kako je moguće da uopšte postoje haljine na bretele, tad ću iz memorije izvući ove teške dane u kojima hitna pomoć mahom leči sunčanice, a ja se od toplog zraka skoro gušim.

Dakle, pokušavam da živim u trenutku i da ne mislim kakva će nam biti zima. Međutim, ni pored sveg napora u tome ne uspevam. Stalno se iz moje glave iskradaju misli da me napadnu: nema gasa, smrznućemo se, nema hrane, svakako para nema, progutaće nas korona, na granici smo nuklearnog rata, pogušiće nas zagađenje jer će se ložiti sve što se nađe na ulici, od guma, preko ispijenih flašica gaziranih pića do starih fotografija i VHS kaseta. Da, i flopi diskovi, stare tastature, kućni ukrasi koje nikad nismo voleli, otprilike onoliko koliko i goste koji su nam ih darovali.

Ma… ni to nije najgore… U bolnicama neće biti grejanja, i bolnički miševi će dobijati upale pluća, a kamoli pacijenti. NJihova će perspektiva biti jako mračna, a biće ih sve više i više jer korona može da nam pokaže oštre zube novih sojeva. Ne zna se da li će biti smrtonosnija ili samo prenosivija.

A kad smo kod smrti, Ukrajina. Rat će trajati godinama, možda se nikad neće ni završiti, ljudi će ginuti, nama će avioni koji nas noću nadleću bacati još gore otrove, sve gore, svake noći sve gore. Nemački avioni.

Ako odemo na more, ako se usudimo da kao antirodoljubi zapucamo na more, da znamo da ga možda poslednji put vidimo. Neće se ono povući, bez brige. Zapravo, ima šanse da nas potopi zbog topljenja glečera i poplava i raznih izlivanja.

Eto, zato se upinjem da živim u trenutku, jer sve ovo dolazi od jeseni. Osim korone, ona je već tu.