Ležerni Edi

U vezi s tim, nisu mi jasne dve grupe ljudi: oni koji nose klasične starke (ne primerke prekrečene u jednu boju, te su OK) i oni koji nose kačket naopako (osim ako su reperi, onda je to deo uniforme). Pritom je sasvim svejedno koliko imaju godina. Ne shvatam ih ozbiljno. Recimo, razgovaram s nekim odraslim čovekom… Možemo da pričamo o bilo čemu, čak o ozbiljnim stvarima… Iako o tome kakvu obuću bira ne razmišljam, iznenadim se kad mu na nogama ugledam starke. On zauzima u tom trenutku drugu poziciju kod mene. Nije više sredovečni muškarac, postaje sredovečni muškarac u starkama, a to nosi poruku. Za njega verovatno jednu, za mene sasvim drugačiju: not cool. A sve što je izgovorio pre kobnog uvida ima manju težinu.

S druge strane, kad vidim Edija Ramu na briselskom sastanku s Federikom Mogerini u crnim patikama čiju marku sam jedva uspela da odgonetnem posle više sati gugl forenzike (lakosta, mada ne mogu da tvrdim), čuđenje je manje a rezultat pozitivniji. NJegove su crne patike možda neprikladne, ali vrlo lepe i dobro uklopljene. Trenerka je, naravno, mogla da izostane, međutim plavi sako i obuća skroz su OK. Napominjem, gospođa Mogerini je imala sandale s otvorenim prstima, a to mi se čini kao neumesniji izbor od lakosta crnih patika.

Ako izostavim naše neumorno koškanje i udarce ispod pojasa, pa sve teške emocije koje mogu da se pokrenu, moram da kažem da u njegovom skoro tinejdžerskom revoltu ima neke energije. Pogađa moju frekvenciju kad priča o bojama. Gledala sam ga na TED-u. Za početak, bio je u odelu… obuću nisam videla… I govorio je o tome kako je sredio Tiranu. Krenuo je tako što je ofarbao staru sivu ofucanu zgradu u narandžasto. Zvaničnik EU je negodovao i zahtevao da se napravi kompromis, a on je izjavio da je kompromis u bojama siva i da to ne dolazi u obzir.

Stanari sređenih zgrada počeli su da se osećaju bolje. „Lepota je, kaže on, ljudima dala osećaj zaštićenosti.“

Izašao je pre dva dana kraći intervju s Ramom u Blicu. Novinarka, prirodno, nije odolela izazovu, pitala ga je da li mu stilista pravi odevne kombinacije. Aleksandrov prijatelj, kako sam sebe naziva, na pitanje se nasmejao i odgovorio da je sam svoj stilista.

Šta god mediji govorili o njegovoj neprimerenoj ležernosti, rekla bih, njemu je uspelo. NJegov stil postao je predmet razgovora, a on je postao malo više čovek i malo manje isključivo političar.