Kaže Mihajlo Pantić da veliki pisci ne pišu knjige da bi nas zabavili. To je jedno od čuda nastalo u kontaktu, da ne kažem okršaju, umetnosti i publike: obaveza da budemo zabavljeni (pričom ili bojama).
„Teška“ dela se ne čitaju, preskaču se, ona smaraju, dave, opterećuju. A njihov je cilj da nas probude, da nam otvore oči, da vidimo bolje, razumemo bolje, da dobacimo dalje.
Jedan od problema kulture jeste uporno insistiranje na kloniranju, kopiranju istih sadržaja koji zadovoljavaju publiku.
Odnosi se, uz književnost, i na filmsku industriju (koja nije bez razloga upravo industrija), ali i na druge „umetničke“ grane. Drugi je taj neizostavan zabavljački deo, ili dekorativan ako je reč o vizuelnom ugođaju.
Pre dve decenije, kad su se pojavile, sećam se, u Balkanskoj, porcelanske šolje sa motivima Klimtovog „Poljupca“ bila sam puna entuzijazma, očekivala sam da će ulazak u kuhinje i dnevne sobe povećati vidljivost slikarima i tako zainteresovati širu publiku za rad velikih majstora.
Međutim, industrija je spojila remek-dela i potrebu da se našminkana slika o sebi materijalizuje pa postavi na noćni stočić ili pred gosta, nije dovela do toga da se kupci porcelana ukrašenog motivima sa zidova muzeja pokrenu na bavljenje istorijom umetnosti.
Onda je tokom vremena upravo zbog hranjenja ulepšanog „ja“ industrija povećala ponudu.
Nastala je pomama za proizvodima sa slikama koje krase kraće umetničke enciklopedije i čitanke.
Imamo podmetače, tanjiriće, cele servise, rokovnike, novčanike, sveske, pepeljare itd. na kojima se talasaju Van Gogova zlatna polja ili po kojima lete njegove ptice.
Suncokreta imamo čitava papirna, keramička, staklena i elitna porcelanska brda i to iz četkice raznih umetnika.
Od onih koji kafu piju iz šoljice ukrašene nekom finom sličicom iz doba secesije još uvek nisam čula da ih je taj dekorativni predmet naveo da se pozabave Klimtom, Muhom, Lempickom.
Nakon eksplozije porcelana i kvalitetnih proizvoda koji reklamiraju slikarske majstorije, normalno, došli su i plagijati, ako može tako da se kaže.
„Sve za 99“ (ili 199) prodavnice napunile su rafove teškim grubim keramičkim kompletima za čaj ili kafu sa krivo prelepljenim sličicama. Za svačiju dušu i svačiji džep.
Samo zabava i dekoracija.
Naša potreba da živimo u luna-parku slika je našeg jada i duhovnog siromaštva, za koje, energično tvrdim, nismo krivi mi, publika i konzumenti.
Mi smo kolateralna šteta globalnog duhovnog ćorsokaka i opšte apatije, intelektualne neuhranjenosti. Naš organizam više nema enzime za drugu hranu, samo šećerna vuna koja kida sinapse.
Trebalo bi da uložimo veliki napor, da čitamo dela koja nisu zabavna i krenemo u divno, nadahnjujuće putovanje kroz umetničke stilove i pravce.
Muzeji pune srce, istorije umetnosti su veličanstvene knjige promena, razvoja ideja i društva. Ponovo i ponovo se vraćam Rosetiju, Magritu i Rotku. Kad sklopim njihove monografije, te noći lepše spavam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
