Ne sećam se kad sam prvi put čula za lapot. Bila sam mala. Sećam se samo da sam bila užasnuta i da sam mnogo godina skupljala hrabrost da se o tome obavestim više. Informacija je toliko monstruozna da je, mislila sam, bolje ne istraživati. Za literaturom sam posegla posle jednog filma, japanskog čini mi se.
Staricu su odveli u šumu i tamo s njom završili, ili su je ostavili zverima.
Noćima mi se motao njen lik po snovima.
I, razume se, nisam se dobro provodila.
Šta sam iz knjiga saznala?
Da je običaj zaista bio poznat mnogim narodima i da se zadržao do 19. veka (u Srbiji, takođe, kaže sajt “Lepote Srbije” – baš odgovarajuće – čak duže nego drugde, to je današnji apdejt).
Možda sam tad razvila snažno saosećanje prema starijima, tad kad sam bila mala i kad mi je najveći uzor bio deka koji je umeo da priča nebrojene priče, tečno, uvek zanimljivo i toplo.
S vremena na vreme, u glavi bi mi se pojavile slike mršavih ljudi (prvo su ih izgladnjivali i maltretirali) koje vode u šumu da ih ubije hleb, proja ili vuna, zavisi, valjda, od teritorije.
Zgrozila bih se svaki put.
Onda su prolazile godine i decenije i nisam se bavila lapotom, ali sam primećivala posebnu vrstu straha kod starijih, mešavinu stida, straha, prihvatanja svoje niže pozicije na vrednosnoj vertikali našeg “humanog” društva.
Teror mladosti ne ogleda se samo u peglanju bora i prvenstvu prilikom konkurisanja na posao.
Izuzetno je vidljiv upravo u ovoj nedovoljno prepoznatoj oblasti gaženja osnovnih ljudskih prava.
Stariji su smetnja, izazivaju nervozu, troše se kao bebisiterke koje po parkovima dušu ispuštaju jureći za decom svoje dece ili čak i njihovom decom.
Ne bih rekla da je kriv tempo života, mislim da je u pitanju to što nikako ne možemo da uklavirimo u glavu da svi ljudi imaju pravo na život, dostojanstven, prilagođen njihovim potrebama.
Skoro sam u prodavnici prisustvovala sceni: u dugačkom redu stajalo je i dvoje penzionera, vidno umornih ili namučenih.
Oni su se oslanjali, muškarac na štap, žena na konstrukciju koja drži rafove.
Čekali su svoj red sa po nekoliko proizvoda u korpi.
Naravno, niko ih nije pustio da dođu do kase preko reda.
Onda se pojavio mlad muškarac sa devojčicom od oko pet godina.
Kasirka je pozvala oca i ćerku da priđu, ostalima je naredila da se pomere: “Čovek sa detetom ima prednost”, viknula je sva važna što ima moć da sprovodi svoju pravdu i zakone.
Devojčica je potrčala za tatom, zdrava, prava, puna snage.
Kasirka je bila ponosna što čini dobro delo.
Stariji su nevidljivi, to govori o nama puno.
Danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad starijim osobama i ja još uvek ne mogu da obradim tu informaciju, to da su pripadnici moje vrste nekada sekirom ili motkom kažnjavali svoje roditelje zato što su živi, a da danas to nastavljaju da čine, istina manje krvavim, vremenu prilagođenim metodama.
Bez naših roditelja ne bi bilo nas, oni zaslužuju poštovanje i našu zahvalnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
