Melanija, Tramp i komunalne usluge

Nije nepoznato: mi smo visokovoajersko trač društvo. Svi mi, globalno. Gledaj i širi dalje, to je deviza. Na glavu su mi se popeli neduhoviti komentari o američkom bračnom paru. Kamere vrebaju na terenu, recipijenti pred ekranima, društvene mreže se puše od slika i klipova… Da li je sela gde joj je naređeno, da li je zapostavljena, da li je tužna? Postaje mi jasno da nam nema pomoći. Skandal, Informer i slični tabloidi izum su prilagođen egzistencijalnoj ljudskoj potrebi da se viri u tuđe dvorište. Kroz ključaonicu, špijunku, tarabu, objektiv ili ekran. S tim se treba pomiriti.

Slučaj drugi, a s prethodnim u čvrstoj vezi. Mogu da tvrdim da živimo u špijunskoj državi. Veoma doslovno: špijunska jer se informacije skupljaju preko špijunke. Stigao mi je račun za Infostan. Broj članova domaćinstva: 4. Okrenem se oko sebe, nigde nikog, a na papiru piše da imam cimere. Nisam znala da li da se uplašim (ko mi se to mota po stanu) ili razbesnim (zašto bar ne podelimo kućne poslove ako već moramo da delimo krevet). Cimeri-fantomi su prebrojani od strane komšiluka na način poznat: špijunka, pa pečatirani od strane iste ekipe, pa poslati na adresu. Zovem nadležne, njih se ne tiče, špijunka je zakon!

Slučaj treći. U Sava centru je, u okviru Festivala „Sedam veličanstvenih“, prikazan film Homo sapiens. Najbolji dokumentarni film koji sam gledala. Film pokazuje šta ostaje iza nas. Nema glumaca, nema reči, samo zvukovi prirode, napušteni objekti, napušteni prostori, arhitektura koja se raspada i koju guta trava ili je potapa voda. Prazna bolnica i nepotrebni glomazni aparati, istorije bolesti koje vetar rasipa. Nije me dirnula naša krhkost, jer smo bili i nestali, nego arogancija. Grabimo, a onda upotrebimo i odemo. Ti arhitektonski otpaci kao da odahnu kad budu ostavljeni, tako mi je izgledalo. Smire se, opuste i nastave svoje truljenje ruku pod ruku sa talasima, kišom, olujama i pticama. Sve vreme mi se po mislima motao Remboov Pijani brod. Film je sastavljen od portreta stvari koje smo odbacili. Neki čudan redimejd. Predmeti čija je upotrebna vrednost ishlapila pa sad učestvuju u radu koji nam daje naš portret. Tako voajerski uživamo gledajući film, ili narcistično posmatrajući sebe u ogledalu.