Milionče

OK, možda pušači i nisu najveći egoisti jer živimo u vremenu i na prostoru gde caruju egoizam, pohlepa i bašmebrigizam za bilo čije potrebe osim ličnih, te je konkurencija opaka, ali svakako zavisnici od nikotina spadaju u grupu prilično sebičnih ljudi.

Jednom je kod mene došla prijateljica i bez ustezanja izvadila cigaretu i upaljač tražeći prvo pogledom, a zatim i kratkim pitanjem, pepeljaru. Zamolila sam je da ne puši zato što mi smeta. Bila je začuđena, ljutita što je uskraćena, sve vreme je zvocala i više me nikad nije posetila. Na obostrano zadovoljstvo.

Pre više od jedne decenije govorkalo se o tome da će se zabraniti pušenje po restoranima i kafićima, međutim ta priča se svela na mogućnost da se ugostiteljski objekti opredele ili podele na pola.

Ova prva opcija ukinula je i ono malo nepušačkih mesta za susrete, a ova druga je jednostavno komična i samo podržava formu, što je naš opšti sociopsihološki mehanizam.

Nakon posete takvim prostorima gde je jedan sto (pored toaleta, uglavnom) planiran za nepušače dok po drugim stolovima samo dime, imam potrebu pluća i ceo vaskularni sistem da dam na dubinsko čišćenje.

I pomoći nema, u vezi sa ovom temom vladaju ista pravila kao i u vezi sa drugim problemima koja muče „ranjive grupe“ (razumljivo je da sam deo „ranjive“ grupe jer osionost većine kao izuzetan demokratski dragulj klade valja).

Čak i kad bih ustala protiv „ćuti i trpi“ balkanskog principa, samo bi mi natrljali na nos istinu da, kupujući cigarete, ti ponosni zavisnici pune budžet, istinu koja ne znam čemu služi, valjda ću bolje da dišem od nje.

Dakle, možda je svanuo dan kad će „ćuti i trpi“ zato što si žena, zato što si nepušač, zato što si bilo šta što se ne uklapa u gomilu koja kroji pravila, zameniti ideologija razuma koja oslabljuje mazohističku prinudu.

Zaista, nikad mi nije bilo jasno kako je došlo do toga da se veoma očigledna slabost, koja pritom narušava zdravlje okoline, postavi kao prihvatljiv (čak poželjan) model. Da, uvek je profit iza i iznad svih gluposti.

Gubiće vlasnici lokala, gubiće paklena duvanska industrija, možda će gubiti i farmaceutska industrija jer će ljudi biti bar trunku zdraviji, biće okaljan ponos svih onih koji su se dičili time da samo kod nas u Evropi može da se dimi gde god da se zadesite. Međutim, dobitak je izvestan, milimo ka civilizovanijem društvu. Tako, korak po korak, ko zna, možda ćemo jednog dana postati dostojni napuštanja grupe zemalja „trećeg sveta“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.