Ne znam kako drugačije da razumem pomahnitale korisnike društvenih mreža koji su spremni da seku glave zbog prijavljivanja restorana i pojedinaca što ne poštuju propisane epidemiološke mere.
Nekoliko mi je pitanja zanimljivo. Recimo, ko kome uskraćuje pravo i na šta i da li grupa A i grupa B imaju čak mali kapacitet da se razumeju međusobno, bar da razgovaraju bez agresije.
Antimaskerima se kroti njihova facijalna sloboda, a maskerima se ruši ideja da je moguće epidemiju umiriti.
Maskeri dobijaju šansu da se bore za svoje pravo tako što će prijaviti ignorisanje obaveze nošenja maski (zato što im takvo ponašanje ugrožava zdravlje), a antimaskeri to markiraju kao cinkarenje, bacaju hejt po Tviteru i „hrabro“ i u gnevu se odriču pratilaca (zato što im takva reakcija na njihov „revolt“ ugrožava… nešto).
O disanju i estetici: Neko ne veruje u maske.
OK, ne verujem ni ja u garderobu pa je nosim. Smeta mi što me stežu bretele, što mi se nogavice motaju oko nogu ili što mi je vruće ispod košulje.
„Fašistički“ (pridev pozajmljen od antimaskera) društveni kanoni vrše nasilje nad mojom ljubavlju prema prirodi. Osim toga, moja koža ne može da diše poklopljena najrazličitijim materijalima.
Garderoba je čist diktat društva. Istina, i prijatan estetski korektiv, ali i maske su.
O slobodi i pravu: Mene ograničava obaveza da se krećem trotoarom.
Toliko mi guši slobodu i ide na živce da ne mogu da izdržim.
Želim da idem kako ja hoću!
Ali, moje dijagonalno hodanje po kolovozima vozači doživljavaju kao ometanje njihovog prava da voze kuda su im ulični crtači obeležili, a saobraćajna vlast dozvolila i ne samo što psuju, deru se i vade razno hladno oružje iz auto-pretinca pa njime mašu kroz prozor, nego prete na mnoge druge načine.
Neko je napisao da nama ne treba kompromis nego kompas.
Treba svašta, uz kompas i ogledalo.
Stvarno smo mnogo ljuti, pored toga što smo mnogo silni.
Najviše me zanima u stvari šta stoji iza te ostrašćenosti u kojoj smo spremni da vređamo u onoliko karaktera koliko nam daju za tvit (ili dva, ili tri…). Ne mrzi me da se sama „otpraćujem“, samo mi je šašavo da se pridružim agresiji ili uđem u poziciju kažnjenika koji se povlači jer gazdi profila ne odgovara šta mislim.
Kad bih iskreno smatrala da sam sputana obavezama koje su mi nametnute, pa kad bih još i kršila propise u ime lične slobode, ne bi mi smetalo da me prijavljuju preko bilo koje aplikacije. Toliko o hrabrosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
