Naše tajne

Isto tako, ne možemo razumeti, ukoliko se ne otvorimo za istinu o sebi. Pre svega o sebi. Sa takvim sam uvidom ili preciznije „pod“ takvim sam uvidom pogledala izložbu Marka Lađušića u galeriji „Drina“.

Naizgled dekorativne, bez kolorističkog ustezanja, slike su mi pričale priču o životu. Dok sam ih posmatrala, dominantan mi je bio utisak repetitivnosti i čvrste strukture, kao da se elementi od kojih su sačinjene ne usuđuju da se osamostale, kao da bi odsustvo jednog dela mozaika napravilo nenadoknadivu štetu i ogolilo konstrukciju, ona bi postala „nesavršena“, možda odbačena.

Vertikalno postavljene pravougaone površine sudaraju se sa horizontalnim štapićima i čine celinu, koju sledi ista takva celina, koju sledi ista takva celina. Ispod nje je identičan niz, iznad nje je identičan niz. Harmonično je i uredno, iako živih boja, umirujuće je.

Da li je to predstava naših „sunčanih“ dana, pitam se i pomislim na prekid niza. Postaje uznemirujuća pretnja kvarenje te prijatne mustre.

Ipak, u celoj slojevitoj predstavi (u pitanju nije plošna slika, već skoro bareljef, građen iz više lejera), koja iako krute strukture ne odiše rigidnošću, koja je, naprotiv, razigrana i blaga, čuči pretnja slobodi. Ritam je neodrživ osim ako pristanemo na diktat forme.

Našla sam se pred pitanjem: Šta je izvan formata? Negde mora nastati kvar.

Prostori detinjstva, tako sam videla slike koje krase bele zidove i daju im život. Vratiti se u period bez većih briga i odgovornosti, ali gde pravila diktiraju drugi. Ne odrasti!

Da li je to ono što me uznemirava, jer nije samo nemoguće već i sramno. Trebalo bi da budemo odgovorni zreli ljudi, spremni na suočavanje i izneveravanje očekivanja. Nekad, ipak, nemamo snage za to, po cenu ukidanja slobode želimo da se prepustimo. Umorni.

Na velikoj terasi galerije sačekala me je druga spoznaja. Dva mesingana žuta uglačana obeliska ponudila su mi sliku realnosti. Oni nisu simboli Sunca kao pred hramovima, na njima se ne odmara Sunce. Oni su posvećeni Mesecu. Delikatni su, a robusni.

Jedva vidljivo talasaste njihove površine prelamaju svet oko sebe: nebo, krovove kuća u blizini, posmatrača. Rastaču se granice objekata koji se na njima ogledaju.

To se nalazi izvan formata slika, pomislila sam, postajemo rastrzani, naši se identiteti lome, menjaju, preklapaju. Pokušavamo da se sagledamo u celini i to nam ne uspeva.

Nemoguće je na mesinganoj blještavoj stranici skulpture sebe videti kao jedinstvenu sliku. Nema svrhe upinjati se, ono što vidimo, to je ono što možemo da očekujemo.

Eventualno da se zamislimo: Šta nam slama unutarnje prostore, jer Mesec su osećanja. Otkriti tu tajnu o sebi sebi samom važno je.

Gledajući slike zapitala sam se gde je kvar. Možda u odrastanju. Ne samom po sebi, već odrastanju u kontekstu u kome se ta neminovna promena dešava.

Između ostalog, dok se ogledamo u parnom delu na terasi, uz nas se ogledaju sve komponente sveta koji nas okružuje. On je iskrivljen i prelomljen kao i mi.