Naslovi i namere, studija slučaja 1Foto: Željko Sinobad

Tačnije, studija mog slučaja. Bez teorije bilo koje, zasnovano na metodi koju mogu nazvati metoda opservacije.

Dakle, pratim šta radim i razmišljam o tome (uzgred, ma kako razumno zvučalo, to nije uobičajeno, uglavnom samo nižemo radnje, odmahujemo rukom ako pravimo greške ili se zadovoljno smeškamo ako nam akcija upali… da, neki se prekrste).

S vremena na vreme shvatam da silne sate gubim po sajtovima jureći za informacijama upakovanim u „atraktivne“ naslove (gde atraktivno znači da iza naslova stoji tekst koji donosi važnu svežu vest, neku novost (uvek se ponadam, manje bizarnu ili morbidnu)… ali, novosti nema (sve se staro prežvakava).

Početak ove studije slučaja bio je kad sam otvorila laptop. Po običaju, sistem mi je ponudio veliki broj tekstova. Stranica se šarenela od nasmejanih ili snuždenih lica i, razume se, privlačnih naslova.

Faza prva studije slučaja podrazumevala je upoznavanje sa informativnim menijem.

OK, na stolu ima svega i svačega, za sve ukuse, prvi je zaključak.

Faza druga odnosila se na mapiranje ključnih reči, dakle čitanje naslova i pokušaj pronicanja ne samo u sadržaj već i u nameru novinara/urednika.

Zaključak je ovaj: u svakom od naslova našla se neka reč, češće sintagma, koje imaju emotivnu težinu, otvaraju naše kanale za osećanja (razna) i ljubopitljivost. Recimo: odmor iz snova (i odmor i snovi, posebno ovako združeni nose fin potencijal za klikove), sahrana kraljice (smrt uvek privlači pažnju), najlepša žena na svetu (must click/ must see), najdugovečniji auto (normalno, zanima nas sve s prefiksom „naj“).

Rečenici „Bila sam tako osramoćena“ pretpostavljam da mali broj konzumenata sadržaja ovog sajta može da odoli (sramota je snažna reč, uglavnom kad se radi o drugima). Zaključak je, naravno, da urednici pokušavaju da nam uđu u krvotok provokacijama i manipulacijama.

Uspešno sam izbegla sve, da ne prokockam vikend zureći u ekran.

Faza treća: upala sam u zamku! Ono čemu nisam mogla da se oduprem jeste naslov: „Pogledajte ponovo! Ove slike ne predstavljaju ono što mislite“. Kliknula sam. Usledilo je bar sedam-osam minuta prijatne zabave.

Čovek sa glavom psa, beba sa masivnom istetoviranom rukom, žena bez nogu, žena na plaži koja lebdi na letećem ćilimu itd. Sve su fotografije varale naš mozak i u prvi mah nam se činile kao prikazi mitskih životinja, genetskih malformacija ili pobijanje poznatih zakona fizike. A svih tridesetak slika bile su samo slučajno uhvaćeni trenuci koji dekodirani našim vizuelnim kodovima i navikama predstavljaju svet neobičnosti, dok su sušinski nenamerne vizuelne iluzije. Kao što rekoh, rezultat je bila zabava.

Zaključak poslednje faze, možda zaključak cele studije mog slučaja je ovaj: još uvek sam znatiželjna (to je dobro i raduje me, nisu me sasvim ubile okolnosti), u moru stalno istih opterećujućih „vesti“ koje pecaju ljudske duše podmuklim izborom reči može da se pronađe ponešto što neće odmah da nas ubije u pojam. Konačno, a može da se nasluti iz zaključka, nekad vredi kliknuti na link koji vas mami. Ipak, birajmo pažljivo!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari