Kad god vidim da se igra Čehov, ne oklevam. A trebalo bi, očigledno.
Rekla bih – gledala sam Galeba u Narodnom pozorištu, ali to bi bio prilično površan izveštaj o mojoj radnji u ponedeljak 6. novembra. Neuporedivo je tačnije: bila sam izložena iživljavanju nad jednom od meni najdražih Čehovljevih drama.
Čehovljeva filigranska delikatnost grubo je čerečena.
U rezultatu je dobijen neki anti-Čehov.
I to je OK, ima raznih obrada svega i svačega, ljudi vole da se bave važnim i lepim stvarima kao što bi mogla biti režija.
Ali, to je u redu prikazati u mesnoj zajednici ili pred roditeljima u dnevnoj sobi.
Možda na Tik-toku.
U Narodnom pozorištu to predstavlja ustanak protiv razuma.
Na sceni smo imali, ovako: dranje kad mu vreme nije, silovanje, oralni seks, puška se šetala po svim činovima, Trepljev je paradirao go, a onda je simbolično urinirao po Nini, izigravao je takođe Maraa u obradi Žak-Luja Davida (ovo je, priznajem, bilo zanimljivo)…
Napravila sam anketu kod svojih prijatelja koji se razumeju u pozorište ili literaturu: zvuči li vam ovo kao Čehov?
Nipošto, rekli su uglas.
I opet, razumela bih da je u pitanju kreativni pripadnik Alfa generacije, ali nije.
Po sredi je odrastao čovek sa iskustvom, nagradama, diplomom i studentima.
U čemu je problem?
U meni?
Nisam otvorena za nove obrade, nova čitanja?
Jesam, i željno ih iščekujem…
Ali nikako razbucati ono najbolje kod Antona Pavloviča: njegovu delikatnost, snagu koja se postiže ne dranjem-pokazivanjem gole zadnjice već suptilnošću.
Ako baš neko hoće da se izrazi tako banalno kako je to učinio stvoritelj verzije Galeba koja je protutnjala scenom umotanom u baršun boje rubina i izlizanim stolicama nacionalnog teatra, onda nije loše da sedne i napiše dramsko delo inspirisano Galebom, pa da tako i oglasi, da publika bude načisto čemu se skupila da prisustvuje.
Ovako je u najmanju ruku nepristojno.
Nije isto postavljati na scenu Milenu Marković i Čehova.
Razlika je značajna i to bi trebalo da se ima u vidu prilikom izbora komada koji se planira.
Glumce uglavnom moram da pohvalim.
Oni su, iz moje perspektive, bili jedina svetla tačka tog ponedeljka.
Ostaje mi pitanje, kako su se osećali dok su učestvovali u ovom zločinu.
Reditelj je želeo da istraži zašto je Čehov Galeba nazvao komedijom.
Njegovo „delo“ kaže da nije uspeo.
Ako uzmemo u obzir da su se ljudi promenili, da smo sad drugačiji od Čehovljevog vremena, ova je predstava pokazala da smo načisto uprskali.
Kažu da Savski trg liči na dečji kolaž jer je na područje stare železničke stanice natrpano sve i svašta bez logike.
Eto, otprilike to je i opis ovog Galeba.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
