Nešto sasvim lično

Napokon nešto što nema nikakve veze s premijerskim dvomesečnim performansom ili šminkanjem prestonice na infuziji ili falusnim markerima zemlje/grada (protiv kojih nemam konceptualno ništa jer je, s vremena na vreme, potrebno da nas neko podseti gde smo da se ne bismo zaletali, kako već umemo). Tekst je lirska ispovest lingviste i pisca.

Prva Kornvelova rečenica najromantičnija je izjava koju sam pročitala u poslednjih… recimo godinu dana. I nije samo romantična, ona je precizan opis mog osećanja. „Od trinaeste godine, piše autor potpisan pseudonimom, učim nemački i još uvek ne mogu da objasnim sebi zašto je to bila ljubav na prvi zvuk.“ Nažalost, ovaj čudesan milozvučan jezik učim neuporedivo kraće, ali ljubav na prvi zvuk je upravo ono što me za njega vezuje. Rečenice slagalice i reči slagalice. Svaki pa i najmanji deo ima svoje jasno definisano mesto u nizu. Struktura kakvu samo priroda i precizan ljudski um mogu u saradnji da stvore. Jezik koji je omogućio dijamantsku sintaksu Tomasa Bernharda.

Jezik je društveni sistem (ili sistem sistema) i odraz naših misli. Nažalost, mi uglavnom uopšte ne mislimo već samo postupamo. A to može lepo da se vidi ne u našem jezičkom sistemu, već u načinu na koji ga koristimo, tačnije iskorišćavamo, habamo, mučimo, načinu na koji vršimo nasilje nad njim. Ili kako ga uprežemo da nam služi…

Pročitala sam kod Aleksandra Prnjata sintagmu: jezičko-ekspresivni paternalizam i shvatila da smo u stanju paternalističkog overdoza. Jezičko-ekspresivni paternalista nas implicitno savetuje kako da se ponašamo, šta da izbegavamo, kako da živimo, kako da ne živimo, za koga da glasamo, koga da izbegavamo. Čitam novine i gledam informativne emisije i vruće mi je u glavi od paternalista koji mi žele najbolje. „Kritika, kaže Prnjat, jeste jezičko ponašanje.“ Naša se javnost neumorno jezički ponaša. A meni je dosta njihovog ponašanja. Trebalo bi da nam se nad glavama vijore zastave jer to osnažuje naše nacionalno biće, dobro je da imamo fontane jer ih imaju sve svetske prestonice…

Zato sam s radošću pročitala Kornvelov tekst. LJubavno pismo o sistemu, sigurno najlepšem sistemu koji je mogao da nastane od strane čoveka, njegove kreativnosti, ekonomičnosti, praktičnosti i potrebe za kontaktom, za sjedinjavanjem unutar grupe. Lirski tekst o jeziku, pre svega. A onda i o nemačkom jeziku, koji otkako sam ga čula zvuči kao najumilnija pesma.