Pre nekoliko dana jedan se čovek sapleo o razvaljenu kocku koja čini ivičnjak na Bulevaru. Mahao je rukama, izvijao kičmu napred-nazad i napokon ravnotežu uspostavio tako što se uhvatio za slučajnog prolaznika.
Već narednog jutra, jedna se žena saplela o razvaljen pešački prelaz na Trgu.
Zapela je vrhom cipele i ceo prelaz skoro preletela u tri do četiri koraka, velika, džinovska.
Nije se uhvaltila ni za koga ali je posle stajala na bezbednom (kad je uspela da savlada inerciju i zaustavi se) nekoliko minuta.
Nije se krstila, ali mislim da joj je bog bio na pameti dok je duboko disala i brisala čelo.
Nisam odmakla dalje od Narodnog pozorišta a još jedna gospođa imala je nezgodu na putu.
Kad sam do nje došla, ona je psovala i besno muškarcu koji je stajao pored nje pokazivala na šaht.
Deca inače stalno padaju pa njihova odrana kolena i ne razmatram.
Prvo, ovo (iako tako zvuči) nije prepričavanje Harmsovih priča.
Drugo, nije baš da idem po gradu i lovim “sapletače”, nego pokušavam da se umirim – i drugi ljudi se sapliću pa potencijalno padaju, ne samo ja.
Dakle, nije u pitanju zloba, već istaživanje: da li mi je potreban neurolog ili leteće patike, cipele, sandale, bilo šta što ne dodiruje zemlju već mi omogućava da lebdim iznad razvaljenih/škrbavih traka za pešake.
Pešačenje kod nas (bar u glavnom gradu) izuzetna je veština, kao neki laki parkur, recimo.
Nešto između ekstremnog sporta i šaha.
Već sam izlazak na ulicu podiže adrenalin jer nevolje vrebaju sa svih strana, bilo da ste na pešačkom prelazu, pešačkom ostrvu, u jednosmernoj ulici ili na bulevaru, u autobusu ili pored trolejbusa.
Adrenalin cepa kao na skokovima u Mostaru.
Pritom, morate biti odličan matematičar i veoma dobar strateg.
Obavezno biste morali biti upoznati bar sa osnovama statike.
Ma, za hodanje po Beogradu, skoro je neophodna licenca.
Verovatno zato što onima koji prave i sređuju puteve nije potrebna.
Učili su nas u školi i na fakultetu koliko bi trebalo da bude visoko gazište.
Takođe i da se u jednom stepenišnom kraku visina gazišta ne menja jer ako ljudi podižu nogu sedam puta 17 santimetara, “poljubiće čelom” tlo (kako se to lepo i slikovito kaže) ako im osmi stepenik podignete na 18 cm.
Ljudsko telo i um imaju svoju logiku.
Imaju i nauku – ergonomiju.
Napominjem da ona nije nastala da bi se uhlebili partijski kadrovi, već da bi se “ispoštovao” čovek.
Nema direktne veze sa putnim nemarom, ali postoji, hoću da kažem, neko ipak obraća pažnju na ljude, pojedinca, osobu, ne vidi u građanima samo masu.
Ne krijem, ima draži u toj borbi sa asfaltno-kamenim preprekama.
Kad se dokopate cilja neoštećeni, iz grudi vam se otme takav uzdah olakšanja kao da ste preplivali duboke virove Save i ostali živi.
Nevolja je što za koji sat morate da pređete isto kako biste se vratili kući.
I tako svaki dan.
Vikend više dođe kao odmor od pešačenja nego od posla.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
