OK, nećete da pešačite.
Sasvim razumljivo.
Odlučite, zato, da sačekate primerak GSP-a.
Čekate, čekate.
Na digitlnoj tabli pojavljuju se neke informacije koje vas više zbunjuju nego obaveštavaju.
Ili se ne pojavljuje ništa, tabla ćuti, spava u svom mračnom crnilu, krije tajne.
Oko vas se pravi gužva, ljudi nadiru, gledaju u telefone, gledaju u tablu, ponovo u svoje ekrane, pa opet u tablu sve misleći: možda će proraditi.
Ogreje vas sunce, stiže baš vaš autobus/tramvaj/trolejbus.
Gurate se, laktate, malo psujete ili samo frkćete.
Napokon se ugurate.
Čini vam se, svi su ljudi na stanici čekali ovaj autobus.
Na tren se uplašite da neće možda da vam pođu u goste, jer nemoguće je da celokupna mnogoljudna ekipa sa stajalište ide u istom smeru.
Odahnete kad preko niza ramena vidite da je neko ipak ostao da čeka.
Dobro je, ušli ste, pomislite i upravo kad biste hteli da se predate svojim brigama, pretrnete od sirene.
Neko je stao na šine ili se pametnjaković u kolima uvukao u raskrsnicu prošavši na crveno pa ni tamo, ni ovamo.
Trubi GSP vozač, trube za njim i ostali onemogućeni da prođu.
Stojite.
Čekate.
Znojite se, a već ste preznojeni od 50 stepeni u hladu, tj. 32 po merilima debelih Celzijusa koje priznaje RHMZ.
Rado biste obrisali znoj sa čela ili vrata, ali ako pustite horizontalnu cev za koju se držite, lupićete nekog po glavi.
Odlučite da trpite jer su vas roditelji tako naučili i jer vas je tako naučila istorija: trpi, druže, jer trpeti se mora.
Dakle, vi sledite svoje misli: sa pokušaja da obrišete čelo prešli ste na roditeljski sastanak, pa na spisak za kupovinu prilikom povratka kući, pa na prohujali godišnji odmor kod kumova u Milanovcu, pa se nasmešite svojoj sreći što vi imate vodu u stanu, a oni je nemaju.
Kad…
Neko vas lupi po glavi.
Neka, nema veze, sigurno nije namerno.
Važno je da je autobus/tramvaj/trolejbus krenuo ili je bar vozač prestao da trubi.
Polako vam se suši košulja jer na vas duva klima nabaždarena na 12 stepeni.
Pomerate se da prođu srećnici kojima se bliži izlazak iz gradskog prevoza.
Obradovali biste se tome što je vozač nagazio na gas pa jurca kao da ga juri đavo, ali ipak je od radosti jači strah.
Oko sebe čujete Budi bog s nama, Ovaj ko da vozi tikve.
Namerno ili ne, vozač zakoči tako naglo da se svi promešaju po autobusu/tramvaju/trolejbusu.
Padne vam na pamet da je možda čuo negodovanje zbog brze vožnje.
Ali, ne, to nije moglo da se desi jer vozač ima slušalice na ušima i razgovara telefonom.
Izađete tri stanice pre odredišta, jer je hodanje na kraju ipak bezbednije.
I u pravu ste, na sledećem semaforu, autobus se zapalio.
Srećom, ne ceo, jer se prvo prepolovio.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
