Njeno veličanstvo „sarma“

Bilo bi „montipajton“ smešno. Ali, pošto je ipak više besmisleno, onda je samo veran prikaz groteskne kreativnosti naših skupštinskih predstavnika.

Veliki semantički potencijal ima taj antivege zamotuljak mesa u list kiselog kupusa.

Za neke konotira dom, toplinu, porodični ručak, zajedništvo, sneg itd.

Za druge, nešto sasvim drugo i drugačije.

„Sarma“ je uvek bio moj argument kod rasprava o tome da li je opravdano graditi reči koje označavaju žene vršioce radnje, imaoce zanimanja, dakle da li bi trebalo za ženu u vojničkoj uniformi reći da je „vojnikinja“ ili bi trebalo ostati pri konzervativnom stavu da je „vojnik“.

Oni koji se zalažu za obavezan muški oblik navode (čak i lingvisti) da neki ženski oblici zvuče „rogobatno“, što vidim kao antinaučni pristup. Svaki put kažem da meni „sarma“ zvuči rogobatno, a deo je rečnika.

I zaista, zvuči prilično gadno, posebno kad pomislim kako izgleda u loncu sa svinjskim papcima i ostalim delovima tela groktavog sisara.

„S“, „r“, „m“, glasovi koji obmotavaju jedan dosta neutralan samoglasnik, možda čak i ne bi u meni izazivali odbojnost da ta jedinica rečnika označava loptu za pilates ili ivičnjak na ulici.

U okolnostima kakve jesu, za mene sarma predstavlja akustičku nelagodu.

Toliko o sarmi i njenim konceptualnim derivatima.

Šta je sa „otadžbinom“, da li je to teren na kome smo rođeni, tamo gde su „kosti predaka“ ili tamo gde se osećamo „kao kod kuće“?

I ova jedinica rečnika je jako opterećena, emotivni teret koji joj je nametnut ograničava nas da je koristimo gde poželimo. Bojim se da je ona otadžbina koja se brani lepotom i znanjem i lepim vaspitanjem ostala negde u prošlosti.

Ovde je ostala jedino sarma (koja je postala, mimo već rečenog, oznaka ortodoksnog rodoljublja).

Šta kaže rečnik?

Kaže da je „otadžbina“ teritorija prema kojoj se oseća kulturna pripadnost.

Kad to znamo, znamo i rešenje.

To je, nažalost, neminovnost da se dom, baš kako je rekla naša glumica, potraži dalje od balkanskih burića sa kiselim kupusom. Otadžbine iz pesme više nema, moramo je tražiti van zemlje porekla.

Tužno?

Jeste, naravno, jer prethodno moramo da se odreknemo svih prijatnih koncepata vezanih za sarmu: porodice, topline doma, zime koja miriše na novogodišnju jelku sa Đerma.

Reč-dve o Aleji zaslužnih građana.

Pitam se šta jednog zaslužnog građanina čini zaslužnim građaninom i zbog čega. I ovo ima veze sa sarmom. Ne znam kako gospodin Vesić vidi šta je u temelju naše kulture, ja tu ne vidim kafanu.