Nove navike

Bliži se Sajam knjiga, manifestacija kojoj sam se mesecima unapred radovala. Pre nedelju dana sam zamislila veliku halu po kojoj zuje šetači, kupci, izdavači, pisci i nikakav poseban osećaj mi te slike nisu izvale.

Učinilo mi se da su sajamske hale neprijatno i bespotrebno velike, da je gužva opterećujuća.

Jednostavno, navikla sam da kupujem po prodavnicama kojima mogu da sagledam kraj i u kojima stojeći na sredini skoro mogu pipnuti police na sve četiri strane.

Naravno, navikla sam i da kupujem onlajn.

Da li je to pitnje umora, razmaženosti, melanholije ne znam, tek tako je. Čak mi se i obilje knjiga u tom evociranju uspomena na jedno ne tako davno vreme činilo neugodnim upravo zbog preobilja i robe i ljudi i kvadrata.

Hoće li ovaj Sajam proći bez mene?

Zar je moguće da se neću prošetati pored reke sa novim knjigama u ruci pa ih na nekoj klupi listati, pitam sebe. Da, da… Moguće je, odgovaram sebi bez posebne krivice.

Postala sam zatvorenija, možda osetljivija, možda prema sebi popustvljivija. Dozvoljavam da me novonastale okolnosti vode. Čak mi se čini da ni oko sebe ne primećujem euforiju oko Sajma.

Obično se među prijateljima širio rzgovor o naslovima koje ne bi trebalo propustiti. Sada i svi oni ćute, kao da planiraju nezavisno od drugih ili jednostavno ne dele panove sa ostalima.

To su donela nova vremena. Ušančili smo se u svoje socijalne jazbine i vezali za nove navike. Razume se, ne svi, neki su se kao pušteni s lanca raspomamili da nadoknade propušteno.

Gledam ih sa strane i ne deluju mi prisebno, umaraju me. I to je posledica novih navika, želja da sve bude mirnije, stišanije, manje. I hale, i gužve.

Čudno je ovo: sada kad prvi put posle fakulteta imam mogućnosti da čitam do mile volje, pa to i činim, Sajam mi nije primamljiv, knjižare su svud okolo.

Kolateralna šteta, Kovid nije poneo sa sobom samo neke ljude, odneo je stare navike.