Oči u oči sa crnim

Ispod njega i oko njega napisana su neka imena, ali nijedno nije, rekla bih, povezano sa slikom. Dok su dva-tri imena prežvrljana, on ponosno paradira netaknut. I nisam čula nijednog komšiju da se žali, niti je ikom palo na pamet da ga prekreči.

Ponekad se zamislim nad tim prizorom. Donekle razumem decu koja se markerima i sprejevima potpisuju po fasadama, imaju potrebu da se pokažu, da svima budu pred očima, da ostave neki trag, neinventivan, ali trag. To su, verujem, deca željna samopromocije, nedovoljno eksponirana u školi, možda u porodici, nedovoljno ili neadekvatno hvaljena i voljena.

„Beca + Miša“ takođe mogu da opravdam (iako je neprihvatljivo). Oni kipte od potrebe da svima daju na znanje da je njihova emocija snažna. Da li je poruka napisana ružno, krivudavo, nevešto, to nije bitno, koga briga za estetiku kad je ljubav u pitanju.

Eto, sve to mogu da shvatim, ali ovaj stilizovani falus od metar i dvadeset (otprilike) koji je još „ukrašen“ antenama što imitiraju stidne dlake, to mi ostaje nejasno. Šta je grafiti-majstor hteo da nam poruči? Koji su ga nagoni vodili? „Ja postojim“ ili „Ja sam dečak“ ili „Ja sam moćan/ važan (zato što sam dečak) te mogu da uništavam zajedničku imovinu“ ili „Ja sam očaran svojim (ili očevim ili prijateljevim) polnim organom/ opsesivno fiksiran za svoj (očev ili prijateljev) polni organ“, možda „Vidite, ljudi, umem da crtam!“ ili „Vidite, ljudi, šta ja volim“.

Taj hipertrofirani simbol našeg društva apliciran na inače prljavu fasadu dobar je prikaz onoga šta živimo: estetske nehigijene, bašmebrigizma za dešavanja koja nisu vezana za mene lično, ‘ja mogu sve što mi padne na pamet’ ideologije, ‘moj tata ima BMW i radi u opštini pa mi ništa ne možete’ principa, mentalnog zamora u ranom dobu, ulogom osnovne biologije u kreiranju društvenog sistema vrednosti itd.

Kako bih bila jasna, da napomenem: nije u mom skretanju pažnje na besmislen ulični vandalizam po sredi čistunstvo, već još jedan od milion prikaza emotivnog i mentalnog grča u kom živimo, konfuzije i zbunjenosti, neartikulisanih potreba i mrtvih slika bez poruka, što sve, ukupno i pojedinačno, nikako nije dobro za nas.

Stoji taj falus i smrzava se na prizemlju zgrade pa ni njemu samom nije jasno koja mu je uloga i dokle će tako da statira pred očima komšija u minijaturnom dvorištu.

Kad sam se susrela oči u oči s njim jutros, prosto mi ga je bilo žao, iako se ponosno propinje uvis, iz njega je ishlapela sva energija jer, suštinski, više nikom nije stalo, čak ni toliko da bi ga prekrili bojom ili zastali da ga posmatraju. A autor je možda odrastao (fizički, mentalno i emotivno) te ni njega nije briga za „remek-delo“ njegovog tinejdž-doba.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.