Odgovorno konzumerstvo

Prolazim svakodnevno pored prodavnica polovne garderobe i imam blagu averziju prema njima.

Nelagoda koju mi izazivaju ovakvi šopovi nastaje zbog načina izlaganja garderobe.

Na vešalicama se guraju svi mogući materijali, sve veličine, sve boje, modeli nastajali decenijama.

To su više fundusi nego prodavnice, muzeji sukanja, pantalona i blejzera izbačeni iz, sigurno prenatrpanih, ormana.

Ti se odbačeni delovi nečijeg stila laktaju da prizovu pažnju odgovornih konzumera.

S vremena na vreme zastanem i posmatram potencijalne kupce kako cimaju vešalice, ćuškaju džempere i odbacuju već odbačene večernje haljine, ostavljaju na podu končane bluze slučajno skliznute sa veštačkih ramena.

Ponašaju se prema odevnim predmetima kao prema neželjenoj robi. Ima neke neprijatne grubosti koja vlada tim natrpanim prostorijama.

Poneka nervozna kupoholičarka zgrabi čitavo brdo svega i svačega pa, pošto završi sa kasom, svu robu iznese zgužvanu u kesi velikoj kao đak prvak, i to puniji.

Gledam je i čudim se, pitam se kako će čitav second hand tovar da ugura u orman. Moj orman ne bi podneo ni desetinu tog polovnog imetka.

Lutke nakrivljenih glava i iščašenih udova koje krase izlog jedne ovakve radnje već nedeljama nose istu smaknutu garderobu.

Gledam ih svakog jutra i baš svakog jutra kad ih vidim, u meni se vrati isti osećaj tuge. Podsete me na dan posle iz apokaliptičnih filmova. Nedostaje još samo malo više ruševina oko njih.

Dakle, uz individualnost koju polovni odevni predmeti gube kad dospeju na rafove i kad ih navuku na sive plastične imitacije žena, oni gube svežinu, harizmu, postaju nekako smežurani, ispijeni, dezorijentisani, dementni, svakako tužni.

Najpre zbog toga što se s njima postupa nemarno, bez poštovanja. Odevni predmeti nisu tek obični predmeti, oni nose poruke, učestvuju u gradnji identiteta. Trebalo bi se prema njima odnositi delikatnije, s pažnjom.

Da, rado bih se odazvala pozivu da se planeta spasi od ljudske halapljivosti i potrebe za posedovanjem ili trošenjem ili konfekcijskom pohlepom koja neće doneti zadovoljenje i sreću, ali svoj angažman po tom zelenom pitanju ne mogu da usmerim na polovnu garderobu.

Nalazim da postoje dva rešenja. Prvo je da prestanem da kupujem garderobu, drugo je da okrenem svoj orman i počnem da recikliram ono što je u njemu.

Naravno, ostaje otvorena tema opsesivna potreba da vadimo novčanike i grabimo još i još, da kupujemo i kupujemo, zeleno ili manje zeleno.

U nekom drugom prostoru, u nekom drugom vremenu i to bi nekako moglo da se izleči.

Ovako, prinuda da kupujemo nekad je jedini način da se utešimo, da nečim sebe obradujemo (ili voljene) u vremenu pretnji, panike, loših prognoza.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.