Opismenjavanje

Hoću, neću, hoću, neću… Ipak, jedna scena mi se istetovirala u sećanju i ne mogu da je pokrijem. Pritom, uklapa se u tek završen period aktivizma protiv nasilja nad ženama.

Od 25. novembra do 10. decembra glanca se statistika. Broje se pobijene žene, maše se izrečenim merama nasilnicima i tako dalje i tako dalje. Do ovog 25, koliko vidim, ubijeno je trideset žena. To je manje-više uobičajen broj/rezultat svake godine. Razne oblike nasilja trpi, pretpostavljam, skoro svaka žena. Međutim, to ne ulazi u statistiku najpre zato što ni same žene ne znaju šta je nasilje.

Gospođa Mihajlović bavi se uvođenjem žena u politiku i njihovim ekonomskim osnaživanjem, Gospodin Stefanović obučava policajce kako da priđu žrtvama. To je OK. Ali nije dovoljno.

Da se vratim na kulturni debakl. Gledala sam predstavu Slučajna smrt jednog anarhiste u JDP-u. Malo preglumljuju, malo jeftino aludiraju na domaće političke likove, malo smaraju… Sve u svemu, kreativna barica. Scena koja me je probudila i jako naljutila pri kraju je mlake predstave. U muško društvo na sceni ulazi mlada novinarka. Ne znam da li je pipanje njenih polnih atributa postojalo u originalnom scenariju ili je to naš dodatak. Čak i to da se podnese, iako nema veze sa temom. Mala primitivna intervencija. Međutim, u jednom momentu, devojka nagnuta, u profilu okrenuta publici, ostaje zamrznuta. NJoj iza leđa stoji jedan glumac, ispred nje, takođe bokom okrenut publici, gurajući svoju pubičnu regiju devojci u lice, stoji drugi. Zajedno polako počinju da se pomeraju imitirajući trilateralni seksualni kontakt.

Čak i da ovaj geg stoji u didaskalijama, razumno bi bilo da je odleteo napolje.

Sve bi bilo jasnije da je u pitanju bilo gostovanje Kursadžija u nekom drugom prostoru.

Treba nam mnogo više od operativaca koji udaraju kaznene mere. Treba nam promena koncepta. Treba nam da uglavimo da žena nije objekat i da kao takav ne sme da se prikazuje i promoviše, na početnim stranama Blica, na sceni bilo kog pozorišta, na reklamama… Naš problem je što 98 posto Srba ne razume ideju deobjektizacije. One ispod dvadeset drma hormonski cunami pa ništa i ne mogu da shvate, a oni iznad trideset već su dovoljno uprljani mačističkim vaspitanjem svojih roditelja. Razume se, čast dragocenim izuzecima.

Dakle, neophodno je opismenjavanje, opšte, ne samo jezičko rodno senzitivisanje, inače ćemo još nekoliko vekova brojati žrtve iako promovišemo borbu protiv nasilja.