Organi

Oba su sastavljena iz podsistema koji u zajedničkom radu održavaju celinu, baš kao što razni sistemi održavaju telo čoveka. Ipak, izgleda da državu doživljavamo kao vitalniji pojam jer, primera radi, poznajemo sintagmu „državotvorno telo“, a takođe čitav niz različitih „organa“: pravosudni organi, organi reda i mira, organi vlasti… Jezik, osim što je sam organ doslovno i nedoslovno, nema više nijedan organ. Bar meni nisu poznate takve konstrukcije.

Osnovni jezički nivo ima na vrlo duge staze tačno određen broj jedinica. Kod nas trideset. Već na narednom nivou broj jedinica raste, a krutost podsistema slabi: usvajamo nove nastavke, gradimo nove reči. Kod nivoa rečenice, da ne govorim o tekstu, podsistem se toliko otvara da ga je nemoguće ukrotiti. Istina, pravila za kombinovanje su manje-više obavezujuća, ali prostor za kreativnost je velika. Tako u jeziku.

Kod države stvari stoje malo drugačije, uglavnom na planu produktivnosti i promenljivosti. Naravno, osnovni nivo ima definisan broj jedinica, u ovom sinhronijskom preseku jednu. Već naredni nivo ima više jedinica, ali za razliku od jezika koji poznaje različitost i favorizuje je, jer bez nje ne bi bilo reči (imenovanja), državni podsistemi visoko vrednuju sličnost, imitaciju, kopiranje. OK, nije ispalo baš kako valja, jezik nam je bolji produkt. Zašto? Evo koje su implikacije opisane ekonomije. Baš različitost u jeziku dozvoljava nam da svoje misli oblačimo u reči maternjeg ili nekog drugog jezika. Kad ne bismo imali toliko reči, naš mozak bi patio, ćutao pa na kraju svenuo.

Sistemi od malog broja jedinica ili sa nepotrebnom vojskom istih jedinica takođe su naporni za mozak. Zato im je promenljivost dominantna osobina. Mozak neko vreme trpi teror jednobraznosti a onda pukne. Tada dolazi do ozbiljnog zahvata, masivne transplantacije. Odbace se trošni organi a ubace manje ili više sveži. Po pravilu manje. Nevolja je što se organi recikliraju pa ovaj sistem sistema, jednako društveni i prirodni, jer ljudi imaju potrebu da se grupišu i omeđavaju svoj prostor, pokazuje konstantne znake umora.

Nažalost, jezik takođe ponekad posrće, što se dešava kao jedna od posledica umora državnog organizma. Gubi se rečnik, izmišljaju se pravila, rečenice se formiraju da bi zbunile sagovornika, gasi se osnovna, komunikativna funkcija jezika… (odličan primer sam videla preksinoć: Olivera Jovićević i četiri ljuta gusara). Srećom, vitalnost jezika iako se ne prepoznaje u sintagmama koje ga opisuju, zadivljujuća je. Kad se steknu uslovi, on ustaje iz hibernacije i cveta.