Vlasnici restorana, bifea, bistroa, barova itd. neće morati da se upuštaju u zametnu aktivnost menjanja imena svojim objektima (na papirima, pečatima, reklamama, na flajerima, bilbordima…). Nije mi jasno kako je moglo da dođe do tako ozbiljne greške u formulaciji sporne tačke zakona. Čini se da je potrebno pojačati državnu administraciju, a ne gasiti je.
p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; } Pored redaktora trebalo bi, očigledno, da postoje i kontrolori redaktora, možda jedno tuce za ćirilicu, jedno za latinicu. U ovoj čudnoj zemlji pobednika, takva zakonom propisana zabrana bila bi čudnija od mnogih čudnih pojava.
Prijatelj koji drži kafe s delom „kafe“ u nazivu bio je očajan dva dana. Kako sam imala obavezu da ga tešim, izražavam svoje duboko negodovanje prema onom delu državnog aparata koji nesavesno obavlja svoje dužnosti.
Pritom, poslednjih godina se radujem svaki put kada vidim da su ugostitelji počeli da se igraju sa imenima objekata. Nema više onih jezivih reklama „Pekara Mićko“, „Kafe Buca“, „Foto Mica“ … Prolazim često pored bilborda koji reklamira salon „Salon“, takođe i pored kioska koji se zove „Palačinkarnica“, omiljeno mesto u komšiluku mi je „Bar“ (nije u pitanju toponim). Volim da sedim u „Baru“ misleći na Magrita. On ima poznatu sliku velike lule ispod koje piše „Ovo nije lula“. I nije, to je slika, predstava lule. Na tu tradiciju se oslanja igra sa nazivima objekata. Na ispitu istinitosti iskaza (u imenima lokala iskaz je eliptiran i sveden na jednu reč) oni prolaze kao Magritova lula. „Bar“ jeste bar, „Baštica“ jeste baštica, „Pekara“ ili „Pekarica“ su upravo to.
Ima i komplikovanijih primera, recimo kafana koja se zove „Kupe“, a koja kao da to i jeste, preko metonimijskog prenosa. Naime, putnici što su se klackali u kupeu kad iz voza izađu, ne bi li sačekali nekog, sednu u ovaj lokal preko puta železničke stanice. Tako je sadržaj iz prvobitnog, originalnog „kontejnera“ prebačen u drugi, otkačen od kompozicije, ali je sa sobom poneo naziv. Nedaleko od ovog lokala, a bliže „Beogradu na vodi“ nalazi se kafe „SFRJ“. Ovo mi se čini najkompilkovanijim nazivom, anahrono i dosadno za analizu.
Na Neimaru postoji prodavnica koja se zove „Baš Bašta“. Tu prodaju sveže voće i povrće. Kad bi se sledio Magritov koncept, umesto navedenog naziva trebalo bi da stoji: „Ovo nije bašta“.
Dakle, hvala lepo nadležnima što ne guše kreativnost. S druge strane, nije mnogo lepo od onih koji narod plaše badava, podbacujući u poslovima za koje su verovatno više nego dovoljno plaćeni.
Glosa: Poslednjih godina se radujem svaki put kada vidim da su ugostitelji počeli da se igraju sa imenima objekata. Nema više onih jezivih reklama „Pekara Mićko“, „Kafe Buca“, „Foto Mica“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
