Dva događaja obeležila su mi nedelju (dan, ne sedmicu, jer je u proteklih sedam dana dešavanja bilo nešto više).
Prvo, naši vaterpolisti su pobedili Italiju u finalu. Ko je hteo da gleda prenos morao je da skokne do Rusije. Zanimljivo je bilo šta su majstori sa RTS izabrali da prenose tog dana. Čula sam da je Arena prikazala utakmicu. Bravo za njih! Dobro je Filipović primetio da su nekima dosadili. Izgleda da je tako. Bilo kako bilo, svaka čast momci! Nadam se da ćemo Svetsko prvenstvo moći da pratimo. Mislim, ako se neki drugoligaši koji vole da šutiraju po travi ne uguraju u plan.
Drugo: koncert na livadi. Drago mi je što sam napokon prisustvovala događaju koji okuplja publiku kao bolji Bir fest a ne uključuje pivo i sve što uz pivo ide. Čak ne uključuje političke parole (taman iako s politikom ima neke veze), ni navijače.
Dakle, imamo kapacitet za mnogo bolje, samo nam ne dozvoljavaju da ga iskoristimo. Pomak je priličan i da je 50 posto zagrizlo samo zbog besplatnog druženja i vode iz cisterni. A još 20 u želji da obogati FB profil ili Instagram.
Projekat je fantastičan: koncert za sve, publika bira kompozicije, Zubin Mehta… Stvarno je izuzetno smišljeno. Na sajtu Beogradske filharmonije mogli smo da preslušamo svako od predloženih dela.
Pretpostavljam da je sam koncert koštao prilično, ali novac uložen u kulturu, ili bar njenu promociju, stostruko se vraća ako se podrži strpljenjem i upornošću. Nažalost, decenijama se pravimo da to ne znamo, te se kultura tretira kao levo smetalo i hir elite za budžet. Ostaje pitanje da li ovaj projekat izlazi iz kuhinje kulturne ili dnevne politike… Nema veze, ko god da je bio šef kuhinje i za koga god da je čorba kuvana, vrlo dobro je ispala.
S druge strane, stoji i ovo: mi, narod nenaviknut na ponašanje u skladu s okolnostima, morali smo da omanemo bar u nekoj kategoriji. Na poziv glavnokomandujućeg Tasovca, dosta njih je prihvatilo „Vudstok model“ pa se prosulo po poljani na ćebadima, te u turskom sedu ili ležeći pod vedrim nebom slušalo orkestar. To je OK. Ali, nije OK to što su neumorno pričali, dovikivali se, cerekali… Da, i pušili kao da im je poslednje u životu. Gospođe oko mene nahranile su me količinom duvana koju udahne uporni pušač tokom jedne neprospavane sedmice.
Još nešto mi je bilo zanimljivo (da ne kažem indikativno): solidan deo programa, izabran od strane naroda, poznat je iz crtanih filmova. Simpatično.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
