Pomen plavom psu 1Foto: Željko Sinobad

Epidemija iživljavanja nad umetničkim delima kao da je započela stvaranje novog bontona u galerjama.

Koliko znam, nikad nije bilo dozvoljeno pipkati umetnine izložene po muzejima. I OK je da ponekad kustosi ili čuvari skrenu pažnju deci da skolne prste od slika i skulptura, deca još uvek nemaju jasno formiran odnos prema umetnosti (što bi trebalo da nam pali alarm), ali van pameti mi je da je potrebno za odraslima slati muzejsku policiju.

Obaranje Kunsove skulpture i slanje psa od balona u đubravnik otvara mi bar tri teme za razmišljanje.

Prvo: kome pada na pamet da „kucka“ izloženu skulpturu? Posebno ako posetiteljka nije direkt dovedena iz džungle bez pratnje, već je navodno kolekcionarka, i to iz VIP delegacije. Jel svet zainteresovan za umetnost toliko otkačio da su čak osnovni elementi pristojnosti bačeni kroz prozor u velikom spremanju prilikom implementiranja savremenih standarda. Ni kada odete u goste kod komšije ne pipkate sve na šta vam padne pogled. Pritom, ako je već kolekcionarka, onda bi trebalo da zna od čega Kuns pravi zečeve i pse. Njoj je žao! Verujem da besmisleniji komentar na svoje neprimereno ponašanje nije mogla da izgovori.

Drugo: posetioci su pomislili da je performans. Znači, u galeriji očekujemo spektakl, iz eksponata će poteći lava ili će kroz zidove jurnuti voda. Svet spektakla nije u stanju da ostane ni pred vratima umetnosti, čemu je svakako sama umetnost doprinela (ili ko god da ju je poveo tim putem). S tim u vezi je i treća tema. Pas u paramparčad razbijen ima kupca jer “ima priču”. Iako slušam već godinama da je „priča“ sve i da prodaje bilo koji proizvod (gde proizvod naravno ne mora biti materijalan), čemu se isto toliko godina protivim, nisam očekivala da će „priča“ spasiti integritet umetničkog dela.

Kunsovo plavo kuče je mrtvo (metaforično, razume se), ali i tako razbijeno ono ostaje umetničko delo, ne zato što je glavni junak priče, već zato što je delo umetnika, zato što je proglašeno umetničkim delom. Moguće mu je oduzeti takav status samo odlukom, a ne razbijanjem. U natezanju konopa između statusa umetničkog dela i dela koje takav status nema, kako je umetnost društvena kategorija (nije ni fizika, ni biologija), važnu ulogu ima dogovor. Pritom, dogovor bi trebalo vrlo široko shvatiti. Znamo, Dišan je odličan primer – komad unesen u galeriju i postavljen na postament nije sam po sebi rezultat dogovora, ali se drži postavljenih principa… a jednom unesen u svet umetničkih dela, status ne gubi kad se vrati u atelje ili odnese kod kolekcionara.

Ipak, kako smo skloni odbacivanju svega čemu nedostaje sjaj, ne bi me čudilo da je Kunsov rad završio u kontejneru da se nije našao umetnik-kolekcionar koji voli senzacije i rado svoj identitet dograđuje dajući novac za „kul priče“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari