Pop Up

Na jednoj od KZN, recimo u aprilu, političar Gojković rekao je (bilo je toliko dirljivo da sam morala da zapišem): „Ceo budžet Srbije bih dao samo da spasem jedan ljudski život“. Nežno, nema šta. Bilo mi je drago da čujem kako pokrajinski sekretar ima veliko srce, osetila sam se zaštićenom i sigurnom. Odjednom sam poželela da zauvek ostanem u Srbiji, u zemlji koja toliko brine o jednom ljudskom životu. Onda sam se ipak zapitala koliko će ostati za neke druge živote ako se ceo budžet odvoji za jedan koji doktor Gojković toliko voli da ne pita „šta košta“. I tad mi nije bilo sasvim pravo, jer kasting je gotov, mesto je zauzeto.

Druga izjava je, naravno, izjava da je nacionalni stadion naša nasušna potreba. U ovoj neobičnoj obradi srpske stvarnosti nije mi jasno čemu će nam služiti velelepni stadion pred kojim bi se posramili svi drugi evropski stadioni. Verovatno imamo izvrsne fudbalske timove koji žare i pale po manje lepim evropskim stadionima i svojom veličanstvenom igrom uzimaju dah publici. Ili nemamo, ali ih planiramo do završetka radova.

OK, zar je bitno kakav nam je fudbal, važno je da se planira. Koliko se sećam, bilo je govora i o nekoj operi… Ne znam dokle se došlo sa projektom, možda spava u fioci, a možda je opera već izgrađena, ali za to ne znamo.

Iskreno me zanima ko vrši istraživanje o nasušnim potrebama građana Srbije. Zašto terate decu u škole ako fudbal, šoping i liturgije u zlatom optočenom verskom objektu grade osnovne delove identiteta? Mogu da istrče na terenče i jure loptu na definisanoj distanci, a onda se mole bogu da su ostali nezaraženi. To je socijalizacija po meri graditelja Srbije.

Moja nasušna potreba su čist vazduh, pristojnost, istina, sistem, podrška kulturi ne jeftinoj zabavi i crkvi, opremljene bolnice… I nisam sama u ovom skupu prioriteta. Stadion nije čak ni na periferiji banalnih potreba, jer ne vidim Srbiju kao zemlju navijača, pivopija i Cecinih fanova.

Muzeji i kulturni centri, bolnice i škole, ne stadioni i obrazovni tržni centri, to su nacionalne potrebe. Volimo da se ponosimo Andrićem, Milenom Pavlović Barili, Veličkovićem, Lubardom, Pajom Jovanovićem, Ivanom Lalićem… Vi stvarno mislite da bi oni postali veliki umetnici da su ih vodali po stadionima i kupovali im diplome po opskurnim fakultetima? Ne verujem da će se neko sećati Džajića za 50 godina, Andrića hoće i za sto.