Porazne mentalne navike

U tom lakom razgovoru, baš tako lako, isto lako kao što je govorio o selidbi i biljkama koje su se propele do plafona, moj sagovornik je pomenuo čoveka koji mnogo radi i tuče ženu, nema vremena za televiziju i novine.

Bez modulacije u glasu, istim tonom – mnogo radi i tuče ženu, kao da ove naporedne rečenice označavaju jednako uobičajene radnje, one koje svi vrše kao deo dnevnih aktivnosti.

Svako pitanje na nekom testu rodne ravnopravnosti koje bi tražilo od pomenutog prijatelja da se odredi prema ovoj temi dobilo bi rodno korektan odgovor.

Šamar je nedopustiv, vređanje na rodnoj osnovi je neprihvatljivo, seksualno uznemiravanje bi trebalo da bude kažnjeno, sakaćenje polnih organa bezumno.

Ipak, „mnogo radi i tuče ženu“ otkriva donje, okoštale slojeve, mentalne navike na kojima smo odrastali i na kojima odrastaju novi naraštaji.

Čak i ako se ne zalažemo za kažnjavanje žena, već za jednakost, često tiho normalizujemo diskriminaciju i odobravamo nasilje.

Mnogo još moramo da radimo na razumevanju toga da diskriminacija ima nevidljive kočeve duboko pobijene u naš patrijarhalni mentalitet.

U insistiranju na tome da podela moći (sa posledicama koje iz nje slede) ostane upravo kakva je, koriste se razna sredstva.

Jedno od sredstava je podmukla jezička manipulacija. Recimo, „patrijarhalno“, što prema „patrijarhat“ konotira dominaciju muškarca (takođe sa posledicama koje osećaj dominacije nosi), zamenjuje se sa „tradicionalno“ (a tradicija je čuvar i graditelj našeg identiteta)  ili još gore sa „nacionalnim vrednostima“, a ko protiv nacionalnih vrednosti sme ustati!

Istanbulska konvencija traži prevenciju nasilja. Rekli bismo, u savremenom svetu, svi smo protiv upotrebe sile nad slabima, ipak, čak i oni koji su Konvenciju potpisali čekali su nekad godinama da je ratifikuju, neki je nisu ni potpisali, a neki napuštaju Konvenciju.

Prošao je još jedan Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Obratila nam se ambasadorka Velike Britanije ponosna što je uključena u obeležavanje ovog dana, apelovala je da čuvamo sve žene.

Učinila je to verovatno u svoje ime, jer, koliko znam, Velika Britanija nije ratifikovala sporazum.

U čemu je stvar?

Kako je moguće da u 21. veku imamo problem da podržimo suzbijanje nasilja? Šta nije u redu sa nama?

Truli falocentrični svet je u raspadu i verujem da će jednog dana osvanuti bolje društvo, bar umerenije u nejednakostima ako ne ravnopravno. Dotad negujemo navike, povlađujemo nezdravim svojim delovima, nacionalno vrednim ili nacionalno nezainteresovanim.

U Srbiji je do oktobra, kažu državni organi, ubijeno 17 žena u porodičnom nasilju. Šta nije u redu sa nama?