Postsvet

Onda se osvrnem oko sebe i preda mnom se otvori riznica tema. Međutim, kad ih pogledam pod zumom, sve su sitne i pomalo dosadne, a često i pripadaju istom loncu u kom se kuvaju poznati problemi. Zaključak je uvek – srljamo.

Slavimir Stojanović u emisiji „Čas anatomije“ predstavio je jedan od zadataka koje daje studentima.

Da u jednoj reči objasne ili opišu kulturu.

Sigurna sam da bih je do pre nekoliko godina opisala rečju „umetnost“ (pritom, po cenu da me neko optuži za elitizam, moram da dodam jedno lično pojašnjenje: u kulturu sam uključivala umetnost u „užem“ smislu, dok sam popularnu kulturu više smatrala društvenom pojavom sa elementima dizajna nego granom umetnosti), sada bih to učinila rečju „pristojnost“.

Ne samo što se moja prva asocijacija na kulturu promenila, već se promenilo i nešto značajno dublje: od poverenja u kreativnost i njenu moć da svet učini poželjnim mestom za život i stvaranje, moja je asocijacija migrirala ka velikoj razočaranosti u čoveka i društvo.

Bar da budemo pristojni ako nismo u stanju da budemo pametni, kreativni, empatični. Ovo je vreme krize pristojnosti i kultura više ne znam šta znači.

Kaže Tom Kruz u simpatičnom filmu koji se poigrava sa konceptom superjunaka (bataživojinovićevskog tipa u holivudskom pakovanju): Nemoj da im veruješ. Ako te ubeđuju da si bezbedna, sigurna, znači: ubiće te… Ognjen Pribićević u vezi sa odnosom Rusija-Ukrajina (čitaj NATO) kaže da ne bi trebalo verovati izjavama jer živimo u vremenu postistine (u ovom pogledu, mi smo specijalno up-to-date).

Takođe, živimo u doba poststida. To nema potrebe da se objašnjava, bombardovani smo dokazima na ulici, po medijima, po ulazima, prodavnicama…

Dodajem da smo bar lokalno (verujem da je i globalno slično) u mračnom dobu postpristojnosti. Nažalost, to još uvek ne znamo, ne zato što smo sasvim izgubili kriterijume (srećom, sigurna sam da imamo neko, istina sve bleđe, sećanje na njih) već zato što nas je baš briga. Da li bi se iko zamislio pa još i postideo kad bi mu neko zlodelo okarakterisali kao nepristojno? Baš retki.

I mada je ceo svet ogrezao u odsustvo stida, lažiranje stvarnosti, falsifikovanje osećanja, mislim da je taj proces posrnuća kod nas otišao dalje nego drugde. Tako mi Veličkovićeve postapokaliptične slike bez ljudi izgledaju kao razglednice iz Srbije. Posetila sam izložbu i sve vreme sam imala na umu da se dok gledamo njegova platna gledamo u ogledalu.

Nameće mi se pitanje: Ako živimo u postsvetu, da li smo i mi postmi? Svoji posrnuli avatari posle nas samih… Kad pogledamo u fotografije iz detinjstva ili (rane) mladosti, da li je moguće evocirati tadašnje pretpostavke. U kakvo ćemo se društvo uključiti, šta ćemo postati, u šta verovati, šta prihvatati – šta smo tada mislili kako će izgledati budućnost. Da li smo izdali sebe?