Promašena pesma

Otpevale smo je zajedno i smejale se, nakon našeg falš dua, tome kako se sećamo svakog stiha.

Čak smo, potaknute upravo činjenicom da znamo celokupan tekst, nastavile, da kažem, a kapela da pevamo istu pesmu.

Nekoliko puta.

I opet smo se smejale.

A nije bilo smešno, zapravo.

Pesma je bila “Jugoslavijo”.

Drugarica je počela sa jugonostalgičnim izlivima („Kakva je to zemlja bila!“), a ja sam je zaustavila.

„Daj, molim te! Jezivo je biti u odnosu sa nekim ko te neće, ko te mrzi, s kim si, bre, spreman da se ubijaš! Ne, ovako je mnogo, mnogo bolje… Nećemo da budemo zajedno, OK, ‘ajde da se lepo raziđemo“.

„Ali, nije bilo lepo“, rekla je.

„Nije“, ponovila sam.

Baš ništa više nije bilo smešno.

Nisam ni minut žalila za Jugoslavijom, zemljom u kojoj sam započela studije srpskog jezika i jugoslovenske književnosti.

Bila je i više nije.

Sad mi je zemlja Srbija i studije sam završila pod drugim nazivom smera.

Ipak, te noći sam zaspala tužna i usred noći probudila se u sebi pevušeći „živi sretna u slobodi, ljubav naša nek te vodi“.

I celog narednog dana pevala sam tu pesmu načisto nerazumnog optimizma.

Onda sam se zapitala šta je sve taj tragični raskid doneo.

Zapitala sam se gde su nestala prijateljstva, da li smo kopirali naš mali geopolitički razorni zemljotres.

Možda je u pitanju sazrevanje, život kao takav nosi nas daleko jedne od drugih.

Mislim da su moji roditelji imali čvršća, mnogobrojnija, duža prijateljstva.

U mojoj nesrećnoj generaciji susreti se ugovaraju i odlažu, ponovo ugovaraju i opet odlažu i opet ugovaraju iako je svima jasno da će se svaki naredni put pomeriti.

Udaljili smo se i okrenuli sebi.

Rekla bih da je korona samo izgovor, jedan vid olakšanja, mogućnost da se približimo svetu.

Da li su prijateljstva počela da se rastaču raspadom Jugoslavije?

Jer je bio gadan, a nekad mi se učini da nije ni završen.

U nama još zuji eho.

Iskustvo traumatičnog razdvajanja ima brojne posledice, a jedna od njih je i izbegavanje muzike i fotografija iz perioda “ljubavi”.

Kada je drugarica sa ex-ju muzičke seanse želela da me podseti na pomenutu pesmu i mini-zabavu koju smo organizovale uz nju, zamolila sam je da to ne čini, jer ta pesma otvara fioke koje sam zatvorila i daje novi pogled na današnju društvenu atmosferu, sigurna sam, na mnogo nivoa obeleženu traumom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.