Ne možete da pobegnete od reklama jer napadaju sa svih strana.
Ako niste vlasnik prava na TV odluke, uglavnom ne stignete da otmete upravljač ljubiteljima zapovanja i pritisnete magično „mute“ dugme.
Tako ste, hteli ne hteli, prinuđeni da slušate fantastične ponude koje menjaju život.
Prvo vas nerviraju, onda počnete da ih recitujete „bez razumevanja“, dakle, samo imitirate naratore (verovatno upravo zato što vam idu na živce), a onda, vremenom, počnete i da obraćate pažnju na ono što promovišu.
Nekoliko njih me je navelo da se zamislim.
Prvo, nudi nam se dezodorans koji ima čudesnu moć da nas drži svežim 72 sata.
Zaboga, zašto se neko ne bi okupao ili bar pljusnuo cela tri dana?
Da li nas marketinške agencije ili kreativni individualci tako procenjuju: mrzi nas da se peremo te da se radije prskamo antiperspirantima?
Preporučuju nam se i kreme koje održavaju kožu mekom 48 sati.
Isto važi za ovo kao i za prethodni EPP primer.
Valjda se umivamo bar dva puta dnevno.
Dalje.
Jedna od reklama pojavila se baš oko početka školske godine (čini mi se).
U njoj se nastavnici predstavljaju kao sjajni influenseri.
Koga zavitlavate?
U svetu izvan reklama, nastavnici su ugroženi i nisam baš sigurna da li će taj poziv uopšte opstati kad se povuku entuzijasti preko pedesete, jer mlađi radije idu u druga zanimanja.
Ako je ideja bila da se izvrši uticaj na društvo, nije upalilo.
Zapravo, iskreno sumnjam u marketinški aktivizam kome je cilj pravedniji, zdraviji sistem.
Pobednička reklama (spot, video-rad) jeste, razume se, ona gde se dete pita koji je to mnogocifreni broj na koji je naletelo čačkajući po telefonu (tik-tok?).
Nekako sam drugačije doživljavala roditeljstvo.
Ako bi se obistinilo ono na šta ukazuje video, roditelje bi trebalo prijaviti socijalnoj službi. Sirotoj devojčici je sigurno više puta bilo ukazano na to da mama i tata crkavaju od posla i umora zbog nje i da njihov roditeljski kapacitet ne bi podneo još jednog člana koji zahteva pažnju.
Ne znam da li to miriše na zloupotrebu dečjeg rada…
Trebalo bi razmisliti…
Elemenata ima.
Darežljivost države koja je morala da nam stigne na ekrane je vredna pažnje.
Skidam kapu, napokon da se naš novac razumno ulaže.
Ipak, malo sam računala: hrana za bebe, pa za decu, pa odeća, pa obuća, pa prvi razredi škole, pa kolica, sedište za bebu u kolima, o igračkama da ne govorim…
Sve to značajno prevazilazi darivanja države.
OK, nije na odmet da kapne neka parica i da tako kaplje do detetove desete godine.
Tada, valjda, dete može i samo da počene da zarađuje, ne mogu ni država ni roditelji da mu večno budu finansijeri.
Osim toga, imalo je praksu dok se u svojoj sobi brinulo o bratu.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
