Ranjene ulice moraju da nas probude

Naprotiv, mi živimo s metaforama i one o nama govore više nego što smo o sebi u stanju da kažemo čak i kad se potrudimo. Treba nam ipak uzeti za zlo to što smo nedovoljno kreativni u njihovom stvaranju.

I to govori o nama i našim lenjim rešenjima. Pune su nam uši bioloških metafora: brojimo krvna zrnca, imamo mozgove operacija, imamo srce sistema; astronomskih metafora: zvezde političkog/kulturnog neba, zvezde vodilje, sunce našeg neba…

Koristimo najviše građevinske metafore: gradimo tela, gradimo poverenje, gradimo mostove prijateljstva među narodima, imamo krovne organizacije, postavljamo temelje novih nauka i sl…

Dakle, u obilju stereotipne upotrebe realno neophodne figure koja nam pomaže da u materijalnom svetu čiji smo deo i koji predstavlja naše osnovno polje delovanja shvatimo apstraktne pojmove, naišla sam čitajući pesmu „Svakodnevica“ Branka Čegeca na kompleksnu metaforu koja mi se po mislima mota danima.

Lirski subjekt hoda ulicama Sarajeva i nailazi na „rane u asfaltu, gomilu rana i ožiljaka…“ Samo jedan i po stih, a u njemu čitava tragična naša sadašnjost koja se ranu po ranu formirala tokom vremena.

Još uvek grad krvari i mi, kao i pesnik u opisanoj šetnji, pokušavamo to da zaobiđemo, da o tome ne mislimo, iako ožiljci na gradu otvaraju u nama nezaceljenu tinjajuću ranu. Zaobilazimo i ne mislimo jer je o žrtvama teško misliti, prosute su po mnogim gradovima. Po kolovozima, pešačkim trakama, njivama, šumama ostavile su tragove.

Rane koje čuva grad, kojih se grad ne stidi, u nama drže stabilnu melanholiju (možda baš zbog nepriznatih teških osećanja), jer mi ne umemo bolje. Dokazano mnogo puta.

Pitala sam se, čitajući, šta predstavljaju pesnikove „rane u asfaltu“, jesu li to mrtva tela koja grad ne želi da pusti u zaborav ili je to naša ranjena savest na koju nas sarajevske ulice upućuju. Ili i jedno i drugo…

U tome je, valjda, razlika između poezije i političkog, naučnog ili bilo kog diskursa. Jedan i po stih, sveža metafora – grad je živo biće (koje ne može da ozdravi) – i potresna pesnička slika govore više nego istorijska čitanka.

Ranjene ulice pesnika trebalo bi da nas probude ne samo kao politička bića koja nekad zaborave da su od svake teritorije važniji ljudi, već i kao kreativne životinje sklone stvaranju simbola koje svoj stvaralački kapacitet zanemare birajući isprane, sto puta izrečene metafore što ne otkrivaju ništa toliko koliko odsustvo volje, odustajanje od kreativnosti, verovatno najlepšeg dara prirode.