Rat pokretnih slika

Nije bitno koja je tema, nije bitno koji je kanal, nema razlike. Neizostavan element mora da bude video koji bi trebalo da podrži priču, a koji zaista nekad nema veze sa razgovorom. S druge strane, često jedna televizija bira iste kadrove i vuče ih godinama.

Recimo, tema je ekonomija, ili budžet ili bilo šta u vezi sa cenama. Dok ozbiljni ljudi u studiju objašnjavaju šta već misle da bi trebalo objasniti, vrti se kadar u kom se vide dve šake koje broje novac.

Uvek iste šake, uvek isti novac. Kad bi bar uzeli pa snimili neke druge ruke, neke druge devize.
Razumem da je savremenog gledaoca važno nahraniti slikama, ali to može mnogo suptilnije da se uradi.

Zato mi je nejasno da li urednici izlaze publici u susret ili gledaoce smatraju mentalnim invalidima pa im uvaljuju bajatu robu ili im jednostavno nije stalo… Ali, onda bi mogli da isključe ovaj dodatak pa puste da se po starom običaju ljudi u studiju ispričaju, a građani ih lepo gledaju i slušaju kako bog vremena i prostora zapoveda.

Pritom, ovo razbijanje prostorno-vremenske usinhronizovanosti donosi probleme, rađa dileme, pojačava nesigurnosti. Recimo, u studiju se govori o vrlo uzavreloj svetskoj (i domaćoj) političkoj klimi, sastaju se visoki zvaničnici. Ide pokrivalica sednice/samita snimljene pre godinu dana i svi prisutni nose KN95 maske.

Gledaoci sa tanjim živcima i možda iznureni od pandemije zaborave na temu emisije i pažnju usmere na protivepidemijske atribute. Kod njih raste strah.

Odmah ostavljaju goste u studiju i jure po portalima novi korona presek (možda se pojavio novi virus!). Oni obavešteniji se pitaju zar se ponovo sastaju zvaničnici koje smo već imali prilike da gledamo kako se rukuju i šta to znači u datim okolnostima. A zapravo, samo je stari snimak korišćen kako bi dovukao dinamiku na ekran.

Dalje, imamo i opciju da podelimo ekran pa opet razbijemo prostorno-vremensku harmoniju. Kao da gost koji govori nije dovoljan. Ili… dok se razgovara u kamernom ambijentu, u pozadini se šetaju oblaci ili pada kiša.

Zašto stalno nešto mora da nam se kreće pred očima? Šta se desilo sa našom pažnjom? Ili smo razvili sposobnost koncentrisanog praćenja više sadržaja ili naš pohlepni mozak ničim ne može da se zadovolji već traži još i još (iako je pitanje šta i kako obrađuje). Možda smo toliko nezainteresovani da moraju permanentno da nas bude menjanjem slika u vidnom polju.

Ovome dodajem kajron koji preko svega juri i obaveštava nas o aktuelnostima.
Pamtim dane kad je bilo dovoljno da se pred kamere smeste učesnici emisije i razgovaraju sat vremena. Bez pokrivalica, bez kajrona. Mirno smo sedeli i slušali/gledali. I bilo je zanimljivo.

Nije u pitanju rat protiv pokrivalica, samo mislim da bi trebalo imati meru, nije nužno da nam se non-stop provociraju nadražaji. Takođe mislim da nije loše da malo umirimo mentalnu aktivnost, možda ćemo staloženije rasuđivati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.