Realnost koju biramo

Magija kretanja po virtuelnom prostoru ostvarena je modelovanim poljem od 360 stepeni. lluzija artificijelnog sveta bila bi savršena da je rezolucija bolja, ipak, okrećete se oko sebe, gledate gore, gledate dole… nalazite se unutar druge realnosti. Gledala sam statične renderovane slike (u kojima doslovno boravite), gledala sam, tačnije bila sam u kompjuterski generisanim filmovima. Ono što mi je nedostajalo je moje telo. Kao da ne postojim fizički već tek kao fiktivni posmatrač, kao oko kamere, kad pogledam u sebe, vidim samo delove modelovanog prostora. Nedostajalo mi je da dodirnem materiju.

    

        Sprava nešto savršenija od ove koju sam pola sata nosila na glavi (prošlo je kao deset minuta) je Oculus Rift VR. Dizajnerski je upeglana i predviđena je za PC. Namenjena je gejmerima, koji su, naravno, oduševljeni što mogu da se teleportuju pored svojih junaka, pa da se tako vizuelno i akustički (slušalice su deo aparature) nađu unutar igre.

            Od senzacije koju sam imala dok su oko mene padali ljudi i stolice u nekoj slici nalik Magritovoj, zanimljiviji mi je sam koncept uređaja pomoću koga odlazimo u izabranu realnost. Uskoro ćemo moći da obiđemo Ermitaž iz svoje fotelje ili da sedimo pored pingvina na Sendvičkim ostrvima, ne više samo preko plošnog prikaza. Zavisnicima od porno industrije biće obezbeđeno kompletnije iskustvo, invalidima kretanje, debelima besprekorna kompjuterski generisana figura… i tako dalje. Naše će se virtuelno telo kretati, dok će od ovo od prirode dato čamiti pod kacigom.  

          Možda me vode prevaziđeni, staromodni impulsi, ali moj glas ide u prilog realnosti u kojoj mogu da vidim svoje noge kad pogledam dole ili da opipam predmet ne bih li bila sigurna u njegovo postojanje. Mada, priznajem, rado ću ponovo staviti Samsung Gear VR kad neko bude napravio aplikaciju sa 3D modelom „Beograda na vodi“. Volela bih da se prošetam po njemu bar virtuelno, jer verovatno drugačije neću moći.