Pre nekoliko dana Ešton Kučer je briljirao u Vašingtonu. Imao je vrlo uverljivo i emotivno izlaganje o trgovini ljudima i načinu da se ovaj oblik savremenog ropstva smanji ili da mu se stane u kraj.

Uz potresne prigodne priče prezentovao je holistički pogled na zdravije društvo. Žrtve seksualnog zlostavljanja ili drugih oblika zlostavljanja nisu u mogućnosti da se adekvatno uključe u život zajednice pa je zadatak br. 1 rešavanje ovih problema. U Americi i van nje. Sreća se, kako je zaključio, zaslužuje, ali pravo na stremljenje ka sreći nikome se ne može uskratiti.

Nisam neki fan, ipak, dodajem da bez obzira što je gledanost sitkoma „Dva i po muškarca“ opala kad je on obukao odelo Čarlija Šina, navijala sam za njega bar zato što ga je od Čarlija neuporedivo prijatnije gledati. Ni u „Veselim sedamdesetim“ nije bio bogznakakav ali se primećivao vrlo dobar vizuelni potencijal. Ovaj me je njegov nastup u Senatu okrenuo na drugu stranu. Od trenutka kad sam čula s koliko se energije uključuje u borbu protiv trgovine ljudima, decom, pre svega, dobio je moju naklonost. Osetila sam kako se na vremenskoj horizontali retroaktivno brzinom munje menja odnos prema zgodnoj zvezdi Tvitera i tabloida.

Odmah pored prozora sa Kučerovim govorom videla sam Jutjub prezentaciju o govoru njegovog tela navedenom prigodom. Da skratim priču, žena koja se zabavljala odnosom između onoga što glumac priča i pomeranja njegovih ramena i šake zaključila je da je sve bila samo solidna predstava. Da, mislim da je žena hejterka, ali sam se sve jedno zapitala da li je sve bila gluma. Prvo sledeće pitanje bilo je šta li bi mislila o nastupima naše selebriti ekipe koja se bavi državnim zdravljem (da upotrebim uljudan eufemizam). Verovatno da živimo u pozorištu. Onda sam se setila… pa mi živimo u pozorištu. Amaterskom bez viših pretenzija.

U svetu ima oko dvadeset jedan milion „savremenih robova“ (užasan izbor atributa). I jedan zvuči previše, dvadeset jedan neprihvatljivo. S druge strane, neophodno je zapitati se gde su u tom savremenom konceptu slobode i ropstva granice. Odgovor koji mi se javio vrlo je mračan. Jer kad dozvolimo različitim oblicima terora da se nazovu pravim imenom, malo je prostora za slobodu. Evo, recimo, narcizam je jedan od perfidnijih (sa pandemijskim razmerama). Gajimo ga u sebi i trpimo ga kod drugih. Nekad nas opčini, zato ga biramo.

Strašna je trgovina ljudima a čudna je naša potreba da robujemo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari