Semantička migracija 1

Mislim da će reč ove (2018) godine biti „kompromis“.

Bar u ovom delu sveta. Pritom, ne samo zbog učestalosti upotrebe, već i zato što je primer za pomeranje značenja metodom „korak po korak“. U mom leksičkom sistemu značenje jedinice kompromis podrazumeva sporazumno odustajanje od čvrstih zahteva i prilagođavanje potrebama i zahtevima učesnika u komunikaciji/kontaktu, optimalan odnos gubitka i dobitka tako da se pomalo osećamo uskraćenima i pomalo zadovoljenima (nagodba, sporazum postignut uzajamnim ustupcima u RMS). Gospodin Tači je objasnio šta za njega znači kompromis, ali šta ova reč znači za naše političare, to još ne znamo. A možda bi trebalo da znamo.

Gospođa Brnabić kaže da kompromis nije slabost Srbije… S obzirom da se držim (veoma daleko od Tačijevog leksičkog egzibicionizma) meni poznate, a gore navedene definicije, malo mi je neprikladna premijerkina izjava. Naviknuti smo da čitamo između redova, a u tim belinama ili u tom ćutanju nikad ništa dobro ne možemo da nađemo, zato mi se čini da ni premijerka ne deli sa mnom ideju o tome šta u (novom) rečniku stoji pored odrednice kompromis. Jer, kompromis je odraz razuma i zrelosti, svakako ne slabosti… Možda grešim, ovo je na nivou utiska, ali ta „slabost“ mi je u svojoj neadekvatnosti skrenula pažnju na to da bi trebalo da se zapitam o temi iz naslova: pomeranju značenja i rezultatima tog pomeranja. Ili, šta je pisac hteo da kaže…

Ne smemo zaboraviti koliko je imenovanje važno i koliko ono utiče na naše granice. Ako pod kompromisom počnemo da podrazumevamo pristajanje na zahteve koji nisu u skladu sa principom prihvatljivog odnosa gubitka i dobitka, onda pravimo darmar u sistemu. Kompromis nipošto nije slabost, ali… da li ste mislili na kompromis?

Pošto sam počela o značenju i politici, nastavljam o tome.

S vremena na vreme, kod novinara sklonih metaforičnom izrazu, čujem da je neko nova/stara zvezda na političkom nebu. Često se pominje i estradno nebo… Meni se ova dva neba ne razlikuju prema mnogim kriterijumima. Mislim da je takvo pozicioniranje politike, dakle na gornju tačku kvalifikativne vertikale (vrednosti se smeštaju u prostoru prema modelu: gore je dobro, dole je loše) dovelo do toga da se političari zaista ponašaju kao bogovi, a što, vrlo je očigledno, nikako nisu. Zato bih pozvala učene i sentimentalne novinare da se odreknu sličnih izjava, jer je retorskim figurama mesto u književnosti, a za izveštavanje je skroz OK precizan jezik, razumljiv i prikladan. Tim pre što smo u konfuziji, jezičkoj i konceptualnoj.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari