Septembarski BITEF, Oktobarski salon

Umiranje u Centru „Sava“ bilo je drugačije. Valjda zato što je bilo pravo. Mirno, tiho, bez aparata i bez reanimacije. Sa veselom ekipom oko replike berlinskog spomenika i snažnim Mocartovim Rekvijemom. Dok sam gledala predstavu nisam znala da prisustvujem stvarnom umiranju. Gospođa L mi je privlačila pogled, posebno kad operski pevači prepuste scenu afričkom ritmu. Odlična gluma, mislila sam, uverljiva… Sad kad znam da je gospođa pred našim očima, OK pred kamerom, ispustila dušu, pitam se… pitam… Da, utisak je neverovatan, pretpostavljam da ću zadugo pamtiti predstavu (mjuzikl, zapravo). Ipak, ne mogu da se odredim da li je umetnost postala kradljivica efekata, podmukla manipulantkinja kojoj je cilj da se egocentrično i egzibicionistički prošeta pred našim voajerizmu sklonim očima ili čista srca poziva na razmišljanje. Kao video-klip za društvene mreže… Maja u kostimu stresa sa sebe kapljice mora, Maja nasmejana baca knjige, jer je završila OŠ, Maja uzima spid, Maja se udaje, Maja se porađa, Maju siluje komšija, Maja umire… Zašto da ne: Život jedne Maje.

Kad smo kod udaje, silovanja, porađanja i Maje, naravno, Joko Ono…

Lepo od nje, pozvala nas je da se izlečimo tako što ćemo ispričati svoju priču… Dobro, svaki napor da se ostvari i najmanji pomak ka svetu bez rodnog nasilja vredan je pohvale. Međutim, ne mislim da je ideja toliko izvrsna da bi se oko nje dizala prašina. Meni bi značajniji bio koncept koji bi pokrenuo muškarce-nasilnike da napišu šta su uradili, potpišu se i stave sliku. Pa kad već policija ima razumevanja za njih (često i socijalna služba), da im mi okačimo oko vrata natpis prikladnog sadržaja i pokazujemo prstom na njih, sklanjamo decu, odbijamo da im prodamo robu, uđemo s njima u lift, zabranjujemo im ulazak u (pri)gradski prevoz. Ne vidim kako ponovno preživljavanje traume može da ukine nasilje… jer za to vreme siledžije piju pivo po srpskim baštama.

Dalje, Drvo želja. Zanimljivo mi je bilo da čitam šta su pisali željači želja. Osim duhovitih: Želim da se Joko Ono izvini Polu, Želim besplatan ajfon i sl, sve su želje manje-više slične: sreća, zdravlje… To me je drvce ganulo. Koliko smo se ugradili u razne religije, a koliko smo ostali verni magijskom, koliko smo iskreni u verovanju da će neka sila da nam donese željeno.

Istina je: neće!

Joko Ono je naš novi Deda Mraz.