Nisam očekivala kad sam počinjala da čitam Grunbergov bestseler da će ostaviti jak utisak na mene. Na prvim stranama sam čak pomišljala da odložim knjigu na daleku policu, grube kratke rečenice nisu me vukle sebi. Tek kasnije, više stotina strana kasnije shvatila sam zašto su me mučile, ali i zašto su bile toliko neugodne.
Njihov je „sjaj“ zablistao kad je postalo jasno da one verno, izuzetno verno prenose tegobu glavnog junaka, oca nesrećne Tirze.
Nije važna radnja, „zaplet“ je viđen mnogo puta (glavni junak je čovek koji živi sa bolom, koji je odbačen od svih, čije su ambicije potonule i koji nastoji da prihvati svoju poziciju, a onda polako nestaje, gubi se u mrklom mraku ludila; on ima svoju opsesiju i ubijajući nju on ubija više sebe nego što bi to učinio samoubistvom) važno je obično ljudsko pitanje: kako sam.
Naravno, važno je i pitanje koliko je zajednica spremna i zainteresovana za odgovor, možda za pomoć.
Dok sam razmišljala o knjizi, uplašila sam se, da uplašila, da će me neko optužiti za oslobađanje od krivice monstruoznog ubice.
To je naravno u direktnoj vezi sa autocenzurom, jer svi su osudili „te odvratne mirne i tihe, dobre ljude“ kako glavnog junaka vidi Jergović, a ja svakako ne želim da se postavim na optuženičku klupu i ljubazno molim da mi se dozvoli ne da protivurečim javnom mnjenju koje je na strani žrtve, već da upravo njih pozovem da se preispita ta etiketa: ko je „žrtva“, jer ne postoji samo jedna žrtva u ovom romanu.
Kao što ne postoji samo jedna žrtva u tragedijama porodičnim ili inim.
Taj moj strah znakovit je i imamo ga svi.
Društvo nas navodi da na probleme ili pojave gledamo crno-belo te da uglavnom prihvatamo stav koji je naša zajednica odabrala kao poželjan odgovor.
A možemo li ih zaista prihvatiti kao autentično svoje?
Nekad da, nekad ne.
Onda ćutimo ili lažemo sebe, pretvaramo se, pišemo svašta i govorimo svašta.
U sebi trpimo.
Šta zatim biva?
Povređujemo sebe ili povređujemo druge, mada uglavnom kombinujemo.
Nisu razume se sve „kazne“ kojima se svetimo iste, ubijanje (sa raznim varijantama istog ishoda, da ne nabrajam) nedopustivo je, potpuno nedopustivo, užasno, nepojmljivo užasno i ovde nikako ne mislim da bi nasilnike trebalo oslobađati.
Samo mislim da mnogo više i mnogo dublje moramo da se bavimo sobom i drugima, našim/njihovim osećanjima jer je to jedan put (da li jedini?) do zdravijeg društva.
Roman Tirza naveo me je da razmišljam o porodici, granicama, našem surovom društvu koje nije briga za pojedinca, o kaznama, ali i o književnom postupku koji je odličan.
Na stranu arhetipska pitanja koja imaju svoje mesto među koricama knjige, o ovom romanu najviše sam razmišljala kao izuzetno uspešnom zbog genijalnog načina da se preko jezičkih sredstava (ne leksičkih) predstavi duša junaka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
