Jedna od razlika između nas, Slovena ovog doba, i Rusa, ili prototipa ubogog, ali vrednog i snishodljivog Rusa polovine 19. veka je u tome što manje verujemo u duhove i „onaj“ svet.
Uverili smo se da ne postoje (da kažem, rasplašili smo se) i rastreznili ili više volimo „sad“ i „ovde“. Možda smo i pohlepniji. Jedan šinjel ne iscrpljuje celokupan teret želja.
Zato ne bacamo svoju sudbinu pod noge državnim službenicima pa se povampirimo, nego pakujemo kofere i hrlimo na druge kontinente. Tamo, u zemljama koje nam postaju domovine, uspevamo ili ne uspevamo. Umremo pa nas stave pod zemlju ili u urnu. To je to. Za razliku od sirotog Akakija Akakijeviča, živimo dok možemo, a onda se upokojimo i smirimo, ne podivljamo kao on (možda zbog umora).
Prilikom svih tih životnih izmeštanja, teritorijalnih i konceptualnih, prati nas umetnost. Gvire umetnici, skupljaju građu pa obelodanjuju. Pričaju nam naše priče na platnu ili ih sitno vezu i koriče. Tako se stvorio korpus dela sa temom izbeglištva. Ne znači da nema, ali ne sećam se nekih posebno lepih, u smislu – izabrani i predstavljeni junaci su srećni, uspešni, zaboravili su na muke iz domovine i sl. Ne! Junaci su utučeni, ni tamo su ni vamo su, nose čežnju kao neizbrisiv beleg itd. Vrlo slovenski. Neki od njih imaju para, izgradili su karijere, ali ništa od toga ne uspeva dovoljno da ih usreći. Pucaju po šavovima i obično ih zatičemo kad se vraćaju u zemlju porekla nakratko iz nekog razloga ili s namerom da ostanu.
Pročitala sam knjigu „Nikuda ne idem“ Rumene Bužarovske. Nekoliko priča o Makedoncima što na kraj sveta vuku sa sobom ideje o životu formirane na Balkanu koji ih je izdao i o onima koji se nisu drznuli da napuste rodni socijalni pakao. Veoma mi se dopao stil, ali dosadile su mi izbegličke muke, gastarbajterska preispitivanja i nevolje koje prate razmažene migrante željne ispunjenja sna.
U talasima dolaze: motiv dekadentne generacije, motiv rata, motiv izbeglištva. Sve što smo preživeli ili preživljavamo. Čist je mazohizam da o tome čitam ili gledam.
Obradujem se knjigama koje me ne ubacuju u balkansku tugu ili brutalnost, štivo u kom se ne radi ni o čemu, koje prikazuje kadrove ili niže rečenice što ne podižu hormone stresa i straha zbog svega preguranog ili tuge što smo ostali u Srbiji.
Zaključujem, Akakije Akakijevič je dobio svojih pet minuta (posle smrti, istina), a mi… Čak ni u pričama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
