Verovatno je tako u svakoj školi. Postoji ekipa A i ekipa B. Jedni za druge misle da su seljaci, a ko je seljak, u tom dobu se ne zna. Da bi se to shvatilo, potrebno je da prođe mnogo vremena, da se odraste. Onaj ko odraste na taj specifičan period u životu može da gleda malo drugačije. Onaj ko ne odraste… Ništa, ostaje sa starim odgovorima na nadražaje iz okoline: durenje, adolescentsko ubeđenje da je on centar svemira i da je uvek u pravu, mlataranje rukama, razbijanje svega po kući, učionici… Onaj ko ne odraste (zadrži, dakle, tinejdžersko ponašanje), a domogne se PRESS kartice, isto može da radi i pred kamerama.
U OŠ smo imali spomenare. Sveske u koje smo upisivali odgovore na razna golicava i negolicava pitanja, šta mislimo i osećamo (to je nešto kao Fejsbuk, samo manje liberalno i znatno konzervativnije u svakom pogledu). Naravno, svaka od diskretno (to je bilo vreme prikrivenih sukoba i zavisti) zavađenih ekipa imala je svoje spomenare. Lajkovali smo sve blisko našem poimanju sveta, hejtovali seljake iz drugog tabora.
Koncept spomenara je preživeo. Samo je ušao u javnost i naplaćuje se. Sad jedna ekipa ima svoje novine, druga ekipa ima svoje. Lajkuju i hejtuju koliko im volja.
„Kurir“ i „Informer“, čitala sam ih paralelno, ne da bih razumela ko je kome koliko platio, ko je negativac, a ko veliki heroj novinarstva (jer, ko veruje spomenarima), već iz tihe nostalgije, podsetili su me na prepucavanja iz osnovne škole. OK, mi smo imali manji džeparac i bili smo naivniji, možda miroljubiviji… Svakako smo imali bolji rečnik.
U „Informeru“ sam naišla na originalan, dramaturški inovativan, čak genijalan, pristup istraživanju. Ove su novine u ponedeljak dale transkript telefonskog razgovora između g. Vučićevića i g. Bogićevića. To ide ovako: g. V. se pristojno predstavi, obavesti sagovornika da istražuje privatizaciju „Politike“ i bez okolišanja direktno pita „jeste li nekom nešto platili i koliko?“ G. B. iz topa: „Jesam… negde oko milion evra…“
Kako to nikom dosad nije palo na pamet! Ili, možda, dobro je što nije. Zamislite kako bi izgledao „Hamlet“, na primer. Ne bi bilo duha, ne bi se siroti kraljević mučio kroz celu dramu, ne bi bilo Mišolovke… Samo ovo: „Dobar dan, striče! Ja istražujem život svog oca, da li si ga ti, možda, otrovao?“ Stric: „Da.“ Ode drama, ode ozbiljan deo svetske književnosti.
Zaključak: iako ekipe iz OŠ u kojoj živimo koriste stare oblike borbe, novim mehanizmima bogate zaboravljeni tinejdžerski oblik prezentacije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
