Stvarno odvratna priča, Fjodore Mihajloviču

Nazvana po pripoveci Dostojevskog, ona govori o potrebi junaka nezadovoljnog sobom da menja identitete. A ti novi identiteti, ta nova „ja“, prate naslovi romana ruskog klasika. Neimenovani junak je prvo kockar („Kockar“), kad mu to dosadi onda je vojnik („Mladić“), zatim sam Premijer. Dostojevski nije imao sličan naslov proznog dela, ali jeste imao roman „Idiot“, što su Stojadinovićevom našminkanom mužiku skandirali prolaznici.

Ima još nešto u tom letnjem „Ježu“. Karikatura Zorana Petrovića. Sedi čovek na klupi i čita novine. Izbečio se, ne može ništa da shvati. Nije čudo, veliki papiri pred njim nemaju slova već lavirint iz kog nema izlaza. Jako mi se dopao crtež, više mi se dopala poruka. Karikatura je, kad god da je bila crtana i šta god da je bila inspiracija za nju, večno aktuelna. Danas na jedan, sutra na drugi način. Trenutno vidim sebe u ulozi zbunjenog čitaoca. Izvor moje konfuzije je „Slučaj Petričić“.
Pokušavam da se snađem u logičkoj zagonetki. Jasno je da je karikaturisti bila skrenuta pažnja da promeni čest model na crtežima, naime, publici može da dosadi jedan te isti lik. Posebno ako je to inače često viđena fizionomija. Takođe je razumljivo, iako je ovo u sukobu sa prethodnom situacijom, da niko normalan ne bi tek tako napustio objekat inspiracije. Umetnici su se tokom istorije sujeverno držali svojih muza, separacija je umela da pravi ozbiljne kreativne zastoje i padove.

Dalje, kad ve-de-u prekipi zbog neposlušnosti saradnika, blisko je zdravoj pameti da će promeniti sastav tima. Ali, ako je upravo ta neposlušnost dokaz uspeha više sile od ve-de-ovske, onda, bojim se, sam ve-de mora da leti (no hard feelings). Red je red.

Još ovo. Ozbiljan problem u razumevanju cele stvari pravi mi manir koji bi se mogao predstaviti formulom: pitanje – verbalni cunami koji nema veze sa pitanjem a predstavlja odgovor. Naravno, po sredi je kratak osvrt gospodina potpredsednika na uspehe vlasti u raznim oblastima kao objašnjenje zagonetke „Skidanje Petričića“.

Da se vratim na Fjodora Mihajloviča. NJegova „Odvratna priča“ jeste malo gadnjikava. Izvesni general upada na svadbu kod svog niskopotčinjenog, napije se, pravi gluposti, upropasti slavlje, mladencima prve trenutke bračne sreće, ukrade im mladenačku postelju… Sutradan mu bude neprijatno, ne pojavljuje na poslu osam dana. Sebe sokoli time da strogost leči sve. I biva strog, nadmen i ohol. Na kraju se postidi. Tako kod Dostojevskog.