Tajna i melanholija ulice

P { margin-bottom: 0.21cm; }

Ta izborna noć podsećala me je na Evrosong (mada više na Izbor za pesmu Evrovizije, jer je s tehnološke strane sve izgledalo vrlo zaostalo). Bilo je jednako napeto, samo sa manje histerije. Razlika je što u pevačkom evropskom (sad i šire) spektaklu ima više favorita, ovde je postojao jedan, pa se napetost razvijala oko „pratilja“.

Ne znam kako, kojim kanalom je došao, ali motao mi se u tom ni u javi ni u snu stanju deo jedne zanimljive De Kirikove kritike umetnosti i društva. Đorđo kaže da nam je minhenska secesija dala dve pojave pogubne po čovečanstvo: moderno slikarstvo i nacizam. Otkud De Kiriko? Valjda zato što me njegovi od ljudi očišćeni eksterijeri asociraju na poznat ambijent. Mračan, plošan, kao pod šlemom. Od tih boja i zgrada ne može da se diše. Uvek sam imala potrebu na njegovim fasadama da docrtam crveni grafit. Onako, da udahnem život mrtvoj uljanoj scenografiji na slici (što me je na tren dovelo do Gorana Vesića, borca za Srbiju bez grafita… uplašila sam se i probudila).

Posle još jednog kruga CeSID-ovih rezultata, pojavila mi se slika Muzeja savremene umetnosti, puste zgrade u zagrljaju trave i splavova. Možda je De Kiriko u pravu, možda je srpsko moderno slikarstvo bilo toliko loše da je ubilo srpske ustanove likovne kulture. Možda ih je s druge strane ubilo nešto drugo.

Srećom, kao alternativa silnim kvadratima zaključanog izložbenog prostora, niču mali „kulturni centri“. Gde god se nađe neka ruševina ili napuštena kuća. Tamo vrvi od mladog i polumladog sveta. Međutim, čak me i ta gužva, ponovo napominjem, možda samo zato što s vremena na vreme padam u san, asocira na izbornu ludu noć. Dinamika iza koje proviruje Tajna i melanholija ulice, De Kirikova slika sumornog sveta 1914. Ona pokazuje kolika je bila praznina u čoveku onog doba. Ili svakog doba. Zato, kad god se igram igre asocijacija, Đorđo je uvek tu, ubedljivo pobeđuje sve ostale. Recimo, sa malo ispod 50%.