Taksista

Priča o nesnađenom neurotičnom junaku ne gubi svežinu valjda ni u jednom sistemu, ipak kad pomislim na Skorsezea, za favorite biram „Razjarenog bika“ (Raging bull) i „U sitne sate“ („After hours“).

Za prvi od dva navedena filma ostao mi je, iako sam ga gledala samo jednom i to pre 10 godina, vezan snažan osećaj telesnosti koja nije ekranska. De Nirovo telo, telo boksera, bilo je od krvi i mesa. Ni lepo ni ružno, prosto stvarno (uglavnom tela na filmu vidim kroz estetski filter). I on je bio stvaran, kakav obično jeste na platnu. Briljantno stvaran (ne računam komedije kojima se odao poslednjih godina).

„After hours“ je u istom trenutku neizmerno duhovit, ali i duboko potresan. Jednostavan cilj koji izmiče. Ometači izviru odasvud, nasrću na običnog čoveka i udaljavaju ga od puta kojim je krenuo. Noćna avantura glavnog junaka počela je sasvim naivno, željom da prihvati poziv devojke koju je upoznao, na kraju paklene noći jedina mu je želja bila da stigne kući živ.

Kod „Taksiste“ mi je zanimljiv tihi put kojim se Travisov razum gasi. On je usamljenik željan toga da uđe u grupu mediokriteta, međutim, za to nema instrumente. Uz osećanja odbačenosti, ljutnje, usamljenosti, čežnja je prisutna u filmu sve do Travisovog napada na ološ od koje želi da spere grad. Suštinski, ne znam da li je bivši marinac pozitivan ili negativan.

Ceo film liči mi na metaforu koja otkriva njegov psihološki haos. Razapet je između anđeoske žene (uvaljane u kal političkog marketinga, pa tako nimalo čedne) i mlade prostitutke, u osnovi čiste. Za jednom juri, drugu želi da spase. NJu, verovatno, jer ne ume sebe. Nema nikakav odnos prema konvencionalnim granicama, izgleda kao da manipuliše, no čini mi se da ih ne razume.

Zabarikadiran je u sebe, zakoni društva su mu strani. On juri ulicama NJujorka da ublaži svoj nemir, da pobegne od unutarnjeg progonitelja. Ima tu čudnu fantaziju da treba da očisti svet. I dok prihvatljivo neurotični od toga odustaju tokom sazrevanja i adaptacije na životne okolnosti, on uporno navaljuje. Deluje mi s vremena na vreme arogantna njegova želja da podeli pravdu.
Na kraju, on je očistio jedan ćošak, pomogao jednoj devojci i njenim roditeljima, doživeo inicijaciju i vratio se u svoje taksi vozilo.

Zapravo, posle svega, najviše bi me zanimao drugi deo „Taksiste“. Ne holivudskog koji bi kao Bananamen leteo u žutim kolima i spasavao svet, nego baš Taksiste Skorsezea, onog od pre 30 godina, ne ovog aktuelnog.