Tri vesti

U moru stalno istih tema, koje se recikliraju i bacaju narodu u oči, našle su se tri zanimljive vesti.

Prva: saznali smo ko će nam biti ministarka kulture za nekoliko godina, kad za ovu funkciju stasa skupljajući i kulturna iskustva pored svih do sada stečenih. Da ne ispadne rekla-kazala, gospođa Krajinović to je sama najavila.

Druga: saznali smo i ko neće biti naredna ministarka kulture. Izjavila je javno, smelo gledajući u kameru TV Prva. Iako je za pomenutu funkciju kvalifikuje to što gaji nežna osećanja prema Endiju Vorholu (i samo to), gospođa Gojković ogradila se od šuškanja da je bacila oko na ovo neprofitno ministarstvo.

OK, vreme leti brže nego što bi iko želeo, sve ćemo nažalost imati prilike da proverimo.

Treća vest: policija je počela da juri seksualne manijake po gradskom prevozu. Zasad samo seksualne, i samo po gradskom prevozu, ali i to je izuzetan pomak.

U vezi s kadrovskim vestima ne izjašnjava mi se iz ličnih razloga, koje bih još mogla označiti kao pokušaj bežanja od ozbiljnije nelagode. Zadržaću se na trećoj. Pošto sam detinjstvo, ranu mladost i mladost provela u gradu gde su uhvaćeni rušitelji javnog reda i mira, vozeći se istim prevoznim sredstvima po kojima oni operišu, veoma sam se obradovala brzoj reakciji policije. Ona mi daje nadu da će Srbija jednom postati uređeno i pristojno društvo. Žao mi je što to neću dočekati, jer… kako rekoh, vreme leti, mi smo smrtni, a retko smo efikasni, još ređe istrajni.

Sećam se, iz beogradskih tramvaja i trolejbusa pre dvadesetak godina izlazila sam sa haljinama umrljanim svežim „životnim sokovima“. Žalila sam se putnicima oko sebe kad bih primetila da se neko meni iz leđa „bavi sobom“. A tadašnji putnici nisu kao savremeni sedeli baveći se sobom, nego su me nervozno kritikovali: Pa šta? Zašto dižeš galamu? Šta ti fali? i slično. Vremenom sam shvatila da to znači život u nenormalnom gradu i ma koliko mi je bilo neprijatno, morala sam da prihvatim realnost baš onako grubu kakva je.

Dakle, napredujemo… U tome da nemamo više entuzijazma za grdnju, ali i u novim tehnologijama, jer da nije bilo snimka, ne bi bilo pritvaranja od 30 dana. Toliko o našim paranoidnim strahovima da nam se zlo piše zbog objektiva koji nas non-stop proverava. Kako smo odustali od ličnog angažovanja, kamere su nam jedini način da čistimo društvo. Zasad samo po donjim kriminalnim slojevima, u budućnosti možda i ostalim.