Trick or treat

Onda sam naišla na jedan Kembelov tekst i to pozorište je dobilo smisao, štaviše, postalo predstava modernog društva. Istina, podeljenog na dve verzije: slobodniju, haotičniju, ali sa više duha i jednu rigidniju, mračniju, u kojoj brojim svoje dane.

U korenu ceremonije oko praznika leži strah od mrtvih. Tokom Noći veštica granica između sveta živih i mrtvih postaje porozna pa duhovi umrlih dolaze da se svete za grehe koje smo prema njima počinili dok su bili sa nama. Dakle, krivica. Kako bismo ih umirili. podmićujemo ih (preko dece koja su se u vreme nastajanja hrišćanske obrade keltskog nasleđa oblačila u anđele i svece, a posle procvata pop kulture u seksi kostime, zombije i sl.). Oni traže svoj harač i prete da će, ukoliko ga ne dobiju, napraviti neku opaku smicalicu koja se ukućanima na čija su vrata zakucali nikako neće svideti.

Šta mogu da izvučem kao bitne elemente priče? Krivica, strah, pretnja, podmićivanje. Tako Noć veštica sve manje liči na gluvarenje maskiranih a sve više na savremeni lifestyle.

Zanimljivo mi je i ovo: u našoj je praksi da posećujemo groblja o praznicima pa da na grobove ostavljamo darove (hrana, cveće). Kelti su imali drugačiji pristup, preko Kelta i ostali koji praktikuju obilaženje komšiluka. „Mrtvi“ su kod njih bili pod slabijom kontrolom (kako rekosmo, u Noći veštica pohodili su svet sa kog su otišli). To me navodi na zaključak da mi imamo čvršću ruku, uređeniji sistem, kod nas se slojevi ne mešaju. Ne znam da li nas to čini politički nekorektnim.

Kembel govori o vitalnosti koja se ispoljava preko uživljavanja u ovakve magijske prakse. Oni što ne veruju u istinitost maske na sebi gube radost življenja, postaju dosadni, premoreni… Gube smisao za igru. Nedostaje im mitološka perspektiva života.

Suviše dugo i duboko pripadam tradiciji koja podržava obilazak mrtvih na prostorima odakle ne mogu da se mrdnu i to u prikladnom autfitu, pa se na Kembela s jedne strane ljutim: Kako to da nemamo kapacitet za igru i radost? A onda, pogledam oko sebe te vidim da nije daleko od istine: niti dovoljno vitalnosti, niti dovoljno smeha. To su, možda, posledice života pod čvrstom rukom.