U čekaonici

Pošla sam u Galeriju SANU-a i završila preko puta. Jer, za razliku od mirnih Čelebonovićevih mrtvih priroda i enterijera i akademskih aktova, Otaševićevi aktovi bukte. Kako im odoleti! Velika ulja sa usamljenim isečenim figurama i plamenim površinama na koje su gola tela postavljena da dremaju, ukočena u stolicama i foteljama, uvlače u Galeriju ULUS-a.

„Čekaonica“ je naziv izložbe. Baš taj trenutak kad sam na velikom prozoru galerije videla pored imena Bojana Otaševića velikim slovima ispisano ČEKAONICA nešto me je pogodilo. Cela je izložba dobila novi smisao, jedan lejer aktuelnosti koji pravi kontinuitet sa svima nama, ukida granicu izložbenog prostora i širi se preko površine koju je obeležio BDP od oko 4,9 posto. Ta nema gola tela, ponegde samo u skici, zamišljena i ćutljiva, ta tela smo mi. Gledamo preko ramena, držimo glave u rukama, umorni, bez energije. Skinuti smo, osramoćeni i više ne marimo za to.

U ovoj zagušljivoj čekaonici zaboravili smo šta čekamo. Da uđemo u EU, da povećaju plate, da vrate penzije, da priznamo Kosovo, da vrate Kosovo… I tako, u jednoj pozi ukočeni, kao naslikani, čekamo obučeni jedino u nedoteranu kožu razvučenu preko torzoa…

Možda su nas čak prozvali preko pokvarenog razglasa, a mi nismo čuli.

Pitam se u toj tesnoj prostoriji, zamrznuta u frejmu koji se ne pomera, koga da optužim ili da tužim za trideset godina čekanja. Roditelje što me nisu najurili iz Srbije, sve članove svih vlada koji se protežu od fotelje do fotelje i glumataju ozbiljnost ili sebe što sam tvrdoglavo sedela zalepljena za svoje mesto u čekaonici dok su se Evropljani šetali Evropom.

Videla sam i pažljivo pročitala pismo koje su mojim roditeljima ugurali u sanduče. Ne znam koliko je drveća stradalo da bi se srpska vlast u lirskom tonu zahvalila penzionerima na ljubavi prema domovini i obavestila ih da Srbija grabi napred.

Obećava predsednik nastavak epistolarne unilateralne aktivnosti, skromne i smerne kako kaže. OK, kad voli toliko da piše, mogao bi i nama ostalima poimence da pošalje neki pasus da bar na papiru vidimo da smo izašli iz krize kad već ne možemo da se maknemo iz čekaonice koja nas zidovima steže. Međutim, da svoj rukopis prilagodi, skrati za deo u kom se zahvaljuje na ljubavi jer, ma koliko mu bilo teško da razume, u prinudi ljubavi nema… I da nas ne uverava da mu je poznata žrtva, jer blage veze nema kolike su naše žrtve.