U čeljustima tržišta

Ne mislim da je od uspeha manja šteta po umetnost neuspeh i odbacivanje. Neprijatelji umetnosti imaju razne likove i vrebaju sa svih strana, rovovski rat se vodi non-stop.

Odustajanje, prepuštanje, poslušnost mi se, recimo, čine težim protivnicima. Koriste se popularni motivi, pričaju iste priče, te priče imaju istu strukturu, njihovi su junaci nalik jedan drugome, sukobi su prekopirani, psovke su poželjne, ljubav je obavezna… Mentalna i kreativna cenzura. Ne obavezno velikog uspeha radi, već da bi se publici dala hrana na koju je naviknuta, koju može da svari i da bi se opstalo u identitetu kojim se ne može manipulisati bez posledica. Svideo mi se odgovor mladog pisca. Zašto pišete, glasilo je pitanje novinara. Pišem iz istog razloga iz kog pauk plete mrežu, zato što ne mogu bez pisanja.

Pritisak tržišta je važna komponenta jednačine. Verovatno je bila otkako je tržišta. Ipak, komercijalne prinude nemaju uvek istu snagu.

Zakačila sam radio-emisiju o monopolu u izdavaštvu. Postavilo se pitanje monopolizacije ukusa. Tu leži deo odgovora. Veliki lanci imaju moć da diktiraju trendove, a publika bira od ponuđenog iz njihovih šarenih izloga. Tako se vaspitava uzoran čitalac i tako formira pisac novih/istih izdanja. Deo naše umetničke scene podseća me na Rusiju iz doba devedesetih. U robnim kućama su na čivilucima visile haljine i rolke u dva modela i dve boje, pantalone jednog kroja u nekoliko veličina. Na ulici su svi izgledali isto.

U našim je velikim upeglanim knjižarama scenografija bogatija, boje napadaju sa svih strana, a etablirani ili novootkriveni pisci na udarnim policama u koricama nude ljubav, kriminalističke zagonetke ili živote nacionalnih junaka. Bez eksperimenta, bez inovativnosti, jer u pomeranju granica leži opasnost. Narod knjige dobija umesto bombonjera za rođendane i konzumira strane kao što se konzumiraju čokoladne bombone.

Ne mislim, naravno, da su te čokoladne bombonjere ili šećerne table, koje umeju i po neku suzu da povuku, obavezno loše po mentalno zdravlje, samo mislim da bi literarna pijaca trebalo da bude bogatija. Komercijalni kriterijumi su smrtna kazna za umetnost, ne uspeh ili ušuškanost. Pisci sede za svojim laptopovima i pletu mreže po mustrama dželata-urednika koji su napravili dželata-čitaoca. Predaju se jer je to zahtev vremena i jer je moć u rukama onih koji kvalitet mere profitom.

Srećom ne svi pisci i srećom ne svi urednici. Srećom, i ne sva publika.