Kan je Zlatnu palmu položio na film Dipan. Kako pobednika ne bi trebalo propustiti (žirirala su braća Koen), dva sata sunčanog vikenda spucala sam u SC-u.
Posle tri mora tužnih ratnih priča (sa srećnim ili ne tako srećnim krajem) čiji smo razvoj gledali uživo, pa više i previše onih koje smo saznavali posredno, neke upravo preko filmova, od obrade slične teme očekujem mnogo šta što Dipanu nedostaje. To je ispričana priča. Čak mi nije jasno iz čije perspektive. Sterilno ispričana priča sa poznatom konstrukcijom, elipsama koje skrivaju nerazumne faze u razvoju radnje, malo pucanja, posttraumatsku eksploziju i tako dalje, i tako dalje… Tek Palma je bljesnula zlatom iz Odijarovih ruku. Neki su u žiriju bili za, neki su bili protiv, a veliki tvorac je bio iznenađen.
Pošto mi teško pada da se suočavam sa loše utrošenim vremenom, potražila sam iskru koja bi opravdala sedenje u SC-u. Reditelj kaže da je pokretač bila ljubav, što slobodno prevodim kao: tema filma je ljubav… pre nego socijalizacija… To pije vodu.
Sadržaj filma je ovaj: troje neznanaca se združuje (muškarac, žena, dete) s ciljem da napusti Šri Lanku gde divlja građanski rat, izigravaju porodicu, dolaze u Francusku, pokušavaju da budu fini i da se uklope, ali i u Francuskoj se puca i ubija, svako doživljava svoj slom… Rez… Odjednom se nalaze u Engleskoj srećni, adaptirani i u ljubavi. Pričam ti priču… Englezi su inače poznati kao veoma ljubazni prema onima koji žele da im pređu granicu… Junaci filma su možda preronili Engleski kanal na dah… nije poznato…
Ako pratimo ljubav kao temu, u filmu se radi o težnji da se oformi zajednica. To je eksperiment čiji je zaključak: čovek ima potrebu da pravi porodicu. Na početku filma, mlada žena, glavna junakinja, juri kroz gomilu tražeći dete bez majke. Nalazi devojčicu, prijavljuje je kao svoje dete (naime, izbegličke porodice su prihvatljivije nego izbeglice pojedinci). Njima dodeljuju glavnog junaka, muškarca koji uz ženu i dete dobija novo ime: Dipan. Ovo nasilno združivanje po nevolji postaje kao nametnuto partnerstvo i roditeljstvo.
Čitala sam davno roman o ugovorenom braku. Supružnici namenjeni jedan drugom na kraju se zavole, da li zato što je to najpametnije rešenje (bolje nego da se mrze ili nešto fantaziraju) ili iz drugih razloga, tek žive srećno dok matori muž ne umre.
U Dipanu je rađanje ljubavi i bliskosti iz zatečenih okolnosti bilo dirljivo. I skroz nezapadno… „Porodično pitanje“ mi je film učinilo zanimljivim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
