Novi Pixarov animirani film. Radnja je smeštena na dva međusobno zavisna, neraskidivo vezana polja: u unutrašnji emotivno-mentalni prostor junakinje i u spoljašnji svet, stvarnost po kojoj se devojčica Rajli kreće. Od trenutka kad je prvi put otvorila oči, njenim reakcijama rukovodi pet emocija. Prva se pojavila Radost, žuta, ushićena, vetropirasta, ubeđena da je gazdarica rudimentarne emotivne komandne table. Pridružila joj se Tuga, plava, zdepasta, analitična, na ivici depresije. Celu družinu čine još neurotični Strah, dežmekasta Ljutnja i elegantno Gađenje, koje bi devojčicu trebalo da čuva od loših izbora.
U recenziji koju sam pročitala, skreće se pažnja na analogiju: navedenih pet likova iz šarenog unutrašnjeg junakinjinog prostora usmeravaju Rajlina osećanja i misli, zaključke, reakcije upravo onako kako to Piksar čini sa našim emocijama. Možda. Ako je to istina, mehanizam je proziran, a manipulacija nedovoljno efikasna.
S druge strane, poruka koju film daje snažna je i nova. Na mesto radosti kao osećanja najviše pozicioniranog na kvalifikativnoj vertikali našeg vremena, malo-pomalo dolazi tuga. Tuga pomaže junakinji da prođe kroz težak period početka odrastanja i ponovo uspostavi ravnotežu između delova svoje ličnosti. U tom prelomnom trenutku, kada se ruše ostrva građena jedanaest godina, Tuga i Radost bivaju izgubljene u nikad posećenim lavirintima sećanja, apstraktnog mišljenja, studija gde se prave snovi (šarmantna karikatura Holivuda) i upućene jedna na drugu. Radost ima priliku da upozna moć Tuge, pa tako sama spozna da nije neprikosnovena kraljica. Zauzdava svoju površnost i euforiju, postaje otvorena za učenje a tako zrelija.
Još nešto neobično. Ne postoji negativac. Dinamika i konflikti smešteni su unutra. Dok Radost i Tuga tumaraju mentalnim junakinjinim poljima, izbezumljeni jer je vođa projekta „Srećno dete“ nestala, Strah, Ljutnja i Gađenje bore se za emotivno kormilo. I podbacuju.
U zaključku, sve emocije učestvuju i nijednoj ne bi trebalo davati apsolutni prioritet. U protivnom, komandna tabla se blokira, a osećanja ugase.
Film za decu i odrasle klince kupuje ljupkom animacijom i forama na prvu loptu, a odraslima daje potpunu zabavu bogatu citatima i teorijskim zagonetkama.
Zamerila bih jedino to što nedostaju vrlo bitne emocije. Recimo krivica ili zavist. Neki oblik zavisti (možda, ljubomore) preuzima Ljutnja, a deo krivice Tuga.
Potresan detalj bio mi je poseta emotivnoj konzoli roditelja. Tamo gde je kod Rajli mesto za Radost, centralno, dakle, kod majke sedi Tuga, a kod oca Ljutnja. Da li je stvarno takva distribucija osnovnih osećanja kod odraslih?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
