U noći veštica

Pokušavala sam da se probijem kroz gust vazduh prljavo bele boje i oštrog mirisa gareži željno grabeći ka stanu gde ću uključiti prečistač vazduha i utešiti uspaničena pluća.

Ne bih mogla da kažem da je šetnja kroz grad na koji se srušio smog, po kome su polegle PM2.5 čestice u sloju debelom do vrha najviše zgrade, bilo nešto dotad neviđeno.

Naprotiv, kako počne da se bliži jesen tako se svake godine pribojavam dana visoke zagađenosti. Prva asocijacija na zimu odavno mi nije sneg, već zagađenje, težak vazduh koji se lepi za bronhije i čini ih nemoćnim da istraju u radu.

Dakle, nisam u ovu kasnu jesen bila iznenađena otrovom koji sam na putu do kuće udisala, neobično iskustvo odnosilo se na dvadesetak minuta u parku ispod Metropola. Okupani lepljivom maglom rastakali su se predmeti oko mene, postajali su skoro nematerijalni zbog oblaka koji su ih zarobljavali.

Činilo se, ako pružim ruku da opipam drvo, prsti će mi proći kroz iluziju, 3D virtuelne grane, hologram.

Disala sam teško, vlaga je bila užasna, kao pored reke, a čađ mi je tekla venama, ulazila je na sve moguće načine u organizam i plovila krvotokom. Graktale su ptice, napadale su masne kese po kantama za otpatke, vikale su jedna na drugu u krošnjama koje su se samo nazirale.

Skoro se spustila noć. Ušla sam u park iz Ilije Garašanina i pela se ka Bulevaru. Saobraćaj je tutnjao, vrane su se bunile, obrisi ljudi su se vukli po asfaltnim trakama, a minijaturni zabavni park bez posetilaca vrištao je svojim jeftinim elektronskim glasovima.

Pred njim sam zastala. Pored nekoliko objekata pokrivenih ciradom svetlela su dva aparata i puštali iritantne zvuke. Okolo nije bilo čuvara, nije bilo ni dece zainteresovane za igrice koje su aparati nudili. Na neki bizaran način svi elementi koji su učestvovali u gradnji tog trenutka savršeno su se uklopili. Jedan je aparat ponosno nosio fluorescentni naziv Monster, dok je drugi nudio jahanje šarene životinje nepoznate prirodi.

Na ekranu prvog promicale su mete koje je trebalo pogoditi, dok je životinja drugog mhnito skakala i pištala, pritom upirući rogove u tužnog Indijanca. Nije bilo ljudi okolo, samo se uredno podšišana crna pudlica prošetala travnjakom.

Sela sam na klupu preko puta napuštenog (ali bučnog) morbidnog zabavnog parka i pomislila kako sve izgleda kao horor film osamdesetih. Setila sam se kako je u Noći veštica pre nekoliko godina čovek obučen u Fredija Krugera upucao petoro ljudi. Filmovi stvarno mogu da nam pomute pamet!

Ustala sam i nastavila da se kroz maglu probijam ka izlazu iz parka. Usput sam svratila do obližnje picerije, odustala sam od zdrave večere. Ako mi nešto dođe glave, neće biti ni Fredi, ni tanko testo od belog brašna, već otrov koji mi puni pluća.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.