Uz Nobela ranisan

Ipak, učinilo mi se neozbiljnim da se sakrijem u ćošak i preskočim temu o kojoj  celokupna svetska javnost, intelektualna ili semiintelektualna, ima mišljenje i izražava ga u širokom spektru ekstatičnih modusa. Reč je o „kontroverznom“ nobelovcu.

Setila sam se anegdote. Prijateljicu zaustavlja čovek na ulici. „Izvinite, ima li ovde neki stan za izdajstvo?“ U nekom smislu „izdajstvo“ jeste davanje svog prostora drugima na korišćenje.

Tako je sa rečima, čvrstim su nitima vezane za sve što predstavlja naš univerzum. A prilično elastičnim vezane su za pojmove na koje se odnose, kao i jedne za druge, u celini ili u delovima.

Zašto je pisac-nobelovac kontroverzan? Recimo zato što govori kako navija za Zvezdu a nosi Partizanov šal (dovoljno mu je natovareno srpstva da mi se primer za protivrečnost čini OK)…

Ne, oko njega se diže kontroverza koja dolazi od javnosti. Jedni ga hvale drugi kude. Nije li sa svima tako, nezavisno od toga da li pišu, glume, režiraju ili jednostavno žive i „jesu“ (dakle postoje)? Nekima se dopadamo, drugima idemo na živce, zbog ovoga ili onoga.

Gde je tu literatura? Eto, i ja se pitam.

Čitala sam knjigu o Desnici, koga veoma volim kao pisca. Ispostavilo se da je bio u životu nagao i grub. Kako nisam imala nameru da se družim s njim (između ostalog, ne delimo iste rajske bašte), prestala sam da se obaveštavam o njemu kao imaocu za mene neprihvatljivih crta ličnosti, i nastavila da ga čitam.

Zaboravila sam ko reče da nema veze što nobelovca nije čitao, ali da je siguran kako se za priznanje tog značaja mora razmotriti celokupna ličnost, koja se ovom imaocu mišljenja ne sviđa. Možda bi Komitet morao da napravi ogranak za sanitarne provere pa da uz izveštaj o delu laureata dođe i godišnji izveštaj o tome koliko puta dnevno pere ruke, da li se kupa dovoljno, kako održava higijenu vlasištva. Nije šala, takve informacije su vrlo značajne za upotpunjavanje slike o nekom.

U celom novonastalom cirkusu, žao mi je Handkea. Uz Nobelovu nagradu dobiće čir ili infarkt, a deo krivice ide na nas.

Imam još malo prostora za svež utisak. Gledala sam pre neko veče „Senke nad Balkanom“. U dva-tri kadra pet ubistava. Nije mi jasno kako je opstao Beograd kad se toliko tamanilo po njemu. „Bindžovati“ ovde znači satima gledati kako nestaje grad, urbanocid na eksplicitan, našminkan/filmski način. Izvinite ljubitelji klanja, „Vruć vetar“ je pored sve upeglanosti Senki, čini mi se, zdraviji izbor, moj u svakom slučaju.