Voajeri i plen

Možda sam imala slobodu tu radnju da obavim na javnom mestu upravo zato što nije bila gužva (mada mi se čini da bih isto postupila čak i da je bilo više ljudi, jednostavno, nekoliko poteza četkicom umočenom u crnu klinički testiranu boju iz tube nisam smatrala nepristojnom aktivnošću).

Izvadila sam iz džepa telefon, a iz torbe maskaru i koristeći aplikaciju „ogledalo“ prešla u dva-tri poteza četkicom preko trepavica. Da, sigurno sam se „izbečila“ na prilično tipičan način koji prati ovu fazu šminkanja.

Kada sam završila sa trepavicama pogledala sam devojku. Držala je fotoaparat i smešila se. Nije mi bilo neprijatno, naprotiv, bila sam sigurna da bi to mogla biti dobra fotografija: grad, ljudi prolaze u pozadini, kola jurcaju, prazna tramvajska stanica i devojka koja ignoriše gde se nalazi i obavlja radnju karakterističnu za privatni prostor.

Prišle smo jedna drugoj i ona mi je obećala da će mi fotografiju poslati mejlom. Mislim da se predstavila kao Tamara.

Fotografiju nikad nisam dobila.

Nekoliko godina nakon mog javnog šminkanja ponovo me je uhvatilo oko kamere. Ovog puta fotografisala me je devojka kojoj ne znam ime, bila je strankinja. Ponovo sam zamolila za snimak i ponovo obećana fotografija nije posetila moj inboks.

Ne znam da li sam i ako jesam kada sam prestala da čekam da mi slike stignu na mejl. Ostao mi je povodom ta dva slučaja osećaj izneverenosti/iskorišćenosti, kao i pitanje na šta imamo pravo kada radimo nešto što uključuje i druge ljude.

Ubeđenja sam da su fotografije zajedničko vlasništvo (a pitanje vlasništva jedno je od važnijih u našem vremenu) i da autor ne može polagati potpuno pravo na njih. Ukraden mi je frejm života.

Koliko lajf fotografi imaju obzira prema objektima koje vrebaju? Da li „beleženje“, „hvatanje“ trenutaka života ulice, grada, čoveka, grupe… može da se nazove krađom privatnosti?

Svega ovoga setila sam se pre nekoliko večeri. Prolazila sam Tašmajdanom i videla ženu koja spava na klupi. Bila je vizuelno veoma zanimljiva: poza, garderoba, stvari koje je okružuju… Usporila sam korak dok sam prolazila pored nje usnule.

Da li je u redu da je fotografišem? Imam li pravo da posedujem nečije slike iz života bez njegovog znanja i pristanka?

Možda, pomislila sam, ako bih je probudila pa pitala smem li da je slikam (što bi, svakako, uništilo spontanost i autentičnost) ili ako bih je slikala pa joj pokazala fotografije, ako bih ih podelila sa njom… Međutim, morala bih da je probudim. Imam li pravo na to? Iz sebičnih autorskih pobuda.

Otišla sam. Nisam je fotografisala, ostavila sam njen život, nju, na miru. Pitam se gde su granice i kada model postaje samo plen, kada „beleženje“ svakodnevice, „hvatanje“ ljudi u kontekstu postaje krađa, skrivena pod velom umetnosti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.