Pre nekoliko godina, na Sajmu sam našla knjigu Vudija Alena äKratak, ali koristan, vodič kroz građansku neposlušnostô. Pročitala sam je tek sad, naslov mi nije dozvolio da je u čišćenju starih, zaboravljenih knjiga poklonim. Razočarenje. Mnogo je bolji u filmovima. O neposlušnom građaninu ništa vredno pomena. Ostala sam da se pitam kako bi izgledao neposlušni građanin Srbije sad. Recimo, onaj ko pljuje po ulici nije neposlušan već nepristojan. Onaj ko ne plaća infostan je autodestruktivan jer Organi neće da ga zaobiđu već će mu naslagati nule za kamatu, a onda će da ga isključe. A nastaviće da mu obračunavaju kamatu. I RTS. Onaj ko tuče ženu je nasilan, onaj ko se drogira je omamljen.
Neposlušni građanin je onaj ko nije prihvatio diktat novog vremena: stezanje kaiša. Otkako je Vlast nametnula ovaj životni stil, zamišljam sliku, uvek istu (slika se odskora pretvorila u film, valjda usled Vudijevog uticaja). Čovek iznemogao, usukan, u lanenim pantalonama leti, u vunenim pantalonama zimi, stoji. Sam. Nikakav seting oko njega. Stoji i gleda u fiktivnog sagovornika. Presamićen. Njegov izlizani kaiš je na pretposlednjoj rupici. Zažmurim, pogledam u stranu, a on mi ponovo iskrsne pred očima. Sada je njegov kaiš na poslednjoj rupici. Onda se on osvrne oko sebe pa vidi još mnogo istih takvih usukanih sunarodnika. Bude mu lakše. A onda pogleda gore i vidi da na galeriji sedi elita u udobnim foteljama boje trule višnje, posmatra ih, domunđava se, pije šampanjac i smeje se. Posvetim se više temi i pogledam udesno. A tamo veliki ekrani i na svim ekranima Veliki brat.
Shvatila sam da je stilska figura kojom je iskazan društveni imperativ vrlo kompleksna. Pošto benzina ne nedostaje, pošto su restorani puni, pošto ljudi ne mršave, pošto su mnogi omamljeni ili ekstatični (prvi od lakih droga, drugi od spida ili kokaina)… verujem da smo kaiš stegli na polju gde je najlakše stegnuti ga. Da ne bismo odvajali od hrane, stila i zabave, sebi uskraćujemo intelektualne potrebe. To nas opet dovodi do Sajma. Ne sećam se kad sam se poslednji put prošetala halama sa rukama u džepovima, ležerno, kao da se šetam Novim Beogradom. Praznjikavo, bar u terminu u kom sam ja posetila mesto gde jednom godišnje knjige izađu da se pokažu. Uzorni građani su vrlo dobro razumeli šta bi trebalo da rade i gde da uštede. Ona ekipa gore u foteljama boje trule višnje prosto cokće od sreće i zadovoljstva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
