Pronašla sam podatak da je 4. april u Americi Nacionalni dan grljenja novinara (zvuči bolje na engleskom). Ne znam da li su lokalni novinari/urednici spremni da se grle sa publikom, ali mislim da bi trebalo uvesti takav dan i kod nas. Bar za virtuelne zagrljaje, ako nisu spremni na fizičke. Jer, ovde se novinari uglavnom šikaniraju i iznuruju. Često iskorišćavaju i podrazumevaju.
Da li neko razmišlja o tome kako je biti urednik?
Oči koje stalno vrebaju i hvataju novosti, bezbrojne teme koje bi trebalo proučiti pre nego što se napiše priprema i sastave pitanja.
Oni moraju birati izvrsne goste (koje počesto ne poznaju), jer, ako gledalac uzme upravljač u ruke dok se gost muči ili natuca ili govori kao da ga juri lav, jedna sinapsa se prekine, pa uslede noćne more, preznojavanja i sl.
U konačnici, koronarne bolesti i invalidska penzija (ko dogura).
Siroti reporteri koji se šetaju iz jednog dela grada u drugi, bude se kad drugi ležu ako rade ujutru, zaskaču goropadne osobe na vlasti po holovima institucija ili po ulicama one gnevne koje su vlast izgubile.
Oni postavljaju pitanja, dobijaju ćutanje ili slušajdatikažem odgovore.
Onda njih, reportere, vuku za rukave i otimaju mikrofone.
Svako hoće ponešto da protumači, pravo na “svoje mišljenje” u Srbiji je važnije od prava na čist vazduh ili vodu.
Štampani mediji: rokovi, rokovi, rokovi…
Napisati nešto što niko nije, dati pogled koji nedostaje (uglavnom), uglaviti reklame, nahvatati oglašivače, unaprediti dizajn, urazumiti dizajnere koji vole da spavaju i izgubljeni su u prostoru i vremenu.
I tako dalje, i tako dalje…
Tek, novinarski posao nije lak, naprotiv, naporan je, neizvestan, izuzetno stresan.
To znaju svi iz medija, to znaju njihove porodice.
Novinari zaista zaslužuju zagrljaje.
Obaveštavaju nas, šire vidike, promovišu zanimljive ljude i njihove aktivnosti, objašnjavaju situacije…
Sve što sam saznala o snukeru, svom omiljenom sportu, saznala sam slušajući odličnog sportskog novinara.
I ludo zavolela taj nedovoljno popularan sport u Srbiji.
Novinari su entuzijasti koji nam pružaju svet na dlanu i čak mnoge nevidljive aspekte društva.
Oni nisu neprijatelji, oni su naši prijatelji i glas naroda (neka zvuči ofucano, tako je).
Bez njih ne bismo znali ni za zemljotrese ni za prognozu, jer sve što vam iskače na ekranu telefona, napisali su novinari.
Kad će nestati voda zbog radova na mreži, kad će prskati protiv komaraca, da li se pojavio komarac koji prenosi virus Zapadnog Nila, kad će biti zaustavljen saobraćaj zbog posete važne zverke iz regiona…
Sve to i mnogo više, oni skupljaju, beleže i daju nam na znanje.
Ko bi imao vremena da poseti stranice raznih institucija kako bi saznao novosti.
Živeli bismo izgubljeni ili bismo sve vreme trošili na pretraživanja po neažuriranim sajtovima.
Mi imamo Dan novinara, ali nemamo kulturu poštovanja ove profesije.
I neophodan nam je Dan grljenja novinara.
Između ostalog, to je dobro za zdravlje srca, za raspoloženje i umanjenje stresa.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
